Српске приче о ратовима

Рат је обележио српску књижевност, као и друге европске књижевности, а свеобухватан преглед ратних приповедака дао је књижевни критичар Младен Весковић, приредивши антологију српске ратне приче „Епитафија рата”, која је управо објављена у издању Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду. Малобројне су код нас антологије као што је ова, које третирају рат кроз различите епохе, не заустављајући се у одрeђеном времену. У „Епитафији рата”, на једном месту налазе се приповетке: Ђуре Јакшића, Марка Миљанова Поповића, Владана Ђорђевића, Лазе К. Лазаревића, Пере Тодоровића, Драгутина Ј. Илића, Јанка Веселиновића, Бранислава Нушића, Светозара Ћоровића, Исидоре Секулић, Григорија Божовића, Ива Андрића, Драгише Васића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Данила Киша, Горана Петровића.

Књига је подељена у два дела, а први чине ратне приповетке, почев од Првог српског устанка, преко српско-турских ратова, Српско-бугарског рата, оба светског рата, до последњих ратова из деведесетих година 20. века. Други део састављен је од мемоарских текстова о ратовима, а отвара га запис Вука Стефановића Караџића, првог критички оријентисаног српског историчара.

О мотивима за настанак ове антологије Младен Весковић каже:

– Након 25 година српске транзиције и идеолошких лутања, чини се да у култури не постоји преовлађујући идејни модел, већ да се такозвани главни ток, мејнстрим, разлио на мноштво паралелних система вредности. Оно што, пак, преовладава јесте негација свих вредности везаних за Други светски рат, за епоху комунизма, учешће Србије у изградњи друге Југославије. Међутим, то нам не даје за право да заборавимо добре писце као што су Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Михаило Лалић, Антоније Исаковић, само зато што се сада њихова идеологија негира. Њихове приче и након седамдесет година нису изгубиле вредност. У свим тим причама видимо перспективу човека суоченог са страхом за сопствени живот, али човека који етички размишља и где је антрополошки песимизам важнији од сваке идеологије – истиче Весковић.

Прича Горана Петровића затвара круг ратних прича, међутим, због чега нема и прича на тему рата на Косову и Метохији, или НАТО интервенције у Србији, питамо нашег саговорника.

– Био сам сигуран да се прича Горана Петровића уклапа у овај избор по књижевно-уметничкој вредности. Постоји, сада већ не тако мала, библиотека романа и прича, које се баве догађајима из ратова деведесетих, закључно са ратом на Косову и Метохији 1999. године. Међутим, велики број њих, по мом суду, због временске блискости, представља неку врсту биографског текста, уз неосетну уметничку трансформацију. Тако уобличена проза пре би могла да буде уврштена у други део документаристичких записа, због тога што се у књижевно-уметничком смислу не може мерити са Кишовом прозом, или оном коју су писали Младен Марков или Драгослав Михаиловић. Чини ми се да би се прозом о последњим балканским ратовима требало позабавити у посебном издању, јер у њој још увек има више ресентимана и идеологије, него уметничке вредности и универзалности – каже Младен Весковић, додајући да се у другом, мањем, делу антологије налази неколико нефикционалних текстова, мемоарских и дневничких бележака, лирских записа у форми прозе, у којима се види и другачија списатељска перспектива.

– С једне стране је Андрићева или Црњанскова прича, а са друге њихов нефикционални запис о рату. Занимљив је и дирљив „Запис о људској правди” (Красноармејцу на гроб) Исидоре Секулић, настао одмах после рата 1946. године. Значајан је и текст Драгише Васића, писан свега годину дана после Великог рата, 1919. године, где су критички разматрани појмови хероизма и Срба као ратничког народа, уз опаску, да данас делује сензационално, да је Васић већ тада начинио осврт на оно шта се дешавало 1913. године, док су српске трупе држале север Албаније – сматра Младен Весковић.

Приче у овој антологији већ су до сада биле објављиване, али има оних које су мање познате широј публици. Има ту и аутора неправедно заборављених. Попут писца прве приче у избору Владана Ђорђевића, који је познат пре као један од градоначелника Београда, оснивач Црвеног крста у Србији и министар просвете. Или Милице Јанковић и Миодрага Борисављевића, чије приче заиста надилазе значај времена у којем су стварали.

У два случаја направљен је изузетак. У ову антологију уврштени су одломци из романа Станислава Кракова „Крила”, иако је он писао и приповетке, као и из романа „Херој на магарцу” Миодрага Булатовића.

Ратна тематика неминовно са собом повлачи и идеологију, што посебно важи за Други светски рат. Због тога је Младен Весковић већ у предговору овој антологији нагласио да у њен састав нису уврштене и приче које се односе на овај рат из пера аутора који су стицајем околности припадали пораженој страни, најпре због преовлађујуће нефикционалне (идеолошке и политичке) садржине.

– Другачије би од литерарне изгледала политичка историја српског народа. Али, на основу онога што може да се нађе у изворима Народне библиотеке Србије, или у личним контактима које сам имао са људима који су живели у емиграцији, дошао сам до закључка да „друга страна”, није могла да буде у довољној мери литерарно представљена, због тога што је та литература по правилу хроничарска, мемоарска, а покушај да личи на литерарни текст обично завршава у негативном вредновању новог политичког уређења. То су потресне исповести: губитак грађанског права, имовине и могућности повратка у земљу, али често у књижевно-уметничком смислу нису на висини оних приповести које, условно речено, припадају „победничкој” страни – објашњава Весковић.

Пред нама су приче о ратовима, различите колико могу да буду особена виђења српских писаца из различитих времена, али заједнички су им антиратни став и сумња у снагу хуманости у нељудским временима, које, ипак, само човек ствара.

Марина Вулићевић