Вишак лицемерја

Албанија и Словенија подржавају Ахтисаријев план о статусу Косова, потврдили су министри спољних послова Лулзим Баша и Димитриј Рупел у Љубљани. Рупел је додао противљење могућој деоби Косова, а све то се десило ни 24 сата пошто је у Љубљани био домаћин министру Вуку Јеремићу.
Тако је Баша из прве руке сазнао срж разговора првог српског дипломате са Рупелом, да би онда исхвалио Ахтисаријев папир јер "нема бољег" да направи "независно Косово". Баша је, попут Јеремића дан раније, био у првој радној посети Словенији, али је, за разлику од шефа српске дипломатије, током свог боравка потписао чак два споразума између Албаније и Словеније (о развојној сарадњи и о друмском превозу путника и робе).

Потврђен је економски интерес Словеније у Албанији, а нарочито на Косову, где словеначка предузећа издашно улажу у све што се нуди а контигент од 600 словеначких војника штити економски интерес своје државе. Рупелово министарство је уочи Башиног доласка објавило податке о обиму робне размене између Албаније и Словеније – 28,5 милиона евра у 2006, што је готово 30 пута мање од размене између Словеније и Србије, исте године. Намеће се питање зашто и током Јеремићеве посете није потписан ниједан акт предвиђен сукцесијским споразумом који су већ седам година "на чекању"?

Ако две дипломатије због опструкције словеначке администрације тешко проналазе заједнички језик по питању српских интереса у економији (Србија је на штети у размени роба), заштити људских права (проблем закинутих словеначких пензионера, непризната српска мањина, "избрисани") па чак и просвети (шта би од Јаншиног обећања Тадићу о српском као факултативном језику у школама?), произилази да српски званичници треба да буду опрезнији с оптимистичким очекивањима да ће Словенија током председавања Унијом помоћи Србији у остварењу њених интереса.

Службена Љубљана не крије да јој је у привредном и политичком интересу да Косово буде независно од Србије; чак и да Рупел није експресно угостио Баша после Јеремића, јасно је да су Словенија и Србија на супротстављеним странама по питању статуса јужне српске покрајине, иако и у Словенији постоји свест о важности принципа непроменљивости граница и закључака Бадинтерове комисије. Љубљана је ваљаност тог принципа сузила само на властити случај, када брани "јужну" границу са Хрватском.

Нереалне су оцене да Србија током словеначког председавања Унијом може очекивати више помоћи него од Португала током његовог вођења ЕУ. Португал је једна од две (уз Исланд) национално најхомогенијe државe у Европи, а упркос томе наглашава важност тражења компромисног решења за Косово, док Словенија није склона преговорима чији циљ није самостално Косово. У погледу Косова, Португал заступа за Србију прихватљивији став.

Словенија можда помогне у бржем приближавању Србије Унији, јер Лисабон није склон ширењу ЕУ уласком нових сиромашних држава које објективно "једу" средства из европских кохезивних фондова које обилно користи и Португал. Словенија остварује 87 одсто просечног бруто друштвеног производа у ЕУ, док је БДП у Португалу на 70 одсто просека Уније. Словенија је 2002. премашила 75 одсто просечног БДП-а у ЕУ, што је граница испод које следује помоћ из ЕУ фондова, па би уласком Србије у "бриселски клуб" и укидањем трговинских баријера могла само да профитира. Отуда је спремна да погура приближавање Србије Унији ако Србија изгуби Косово.

Словенија је у Македонији и Црној Гори већ преузела улогу председавајуће ЕУ, иако то постаје званично 1. јануара 2008, када ће одлучивати и о виталним интересима Србије. Проблем је и што Србија у Словенији нема амбасадора, представника који би био способан да квалитетно заступа интересе државе.

Уочи распада бивше заједничке државе словеначка и српска политичка елита посвађале су се баш око питања Косова. Кад је Јанез Дрновшек упознао Слободана Милошевића 15. јуна 1989, Милошевић му је пребацио да је Словенија у погледу Косова "отворено на страни сепаратиста". Десет година касније, подсетила сам Дрновшека на Милошевићеву опаску, а он је тврдио да "Словенија никако није била на страни сепаратиста; нисмо подржавали отцепљење, ни независност, Словенија се залагала да Косово задржи пређашњи статус – да остане аутономна покрајина у Југославији".

Исто ми је 1998. у интервјуу за "Време" потврдио тадашњи словеначки државни секретар (данас амбасадор у Аустрији) Ернест Петрич: "Словенија, што се тиче Косова, заступа мирољубиво решење у оквиру постојећих међународних граница, то је наша званична политика."

Парадоксално, словеначка политика је после пада Милошевића и демократизације Србије радикализовала курс према Косову. Требало би подсетити службену Љубљану да принципом о непроменљивости граница не може манипулисати по систему "a la cart".

Вишак лицемерја је да се Словенија декларише као пријатељ Србије, а Београду одриче права и принципе које срчано потеже у одбрани својих интереса и своје границе.