Višak licemerja

Albanija i Slovenija podržavaju Ahtisarijev plan o statusu Kosova, potvrdili su ministri spoljnih poslova Lulzim Baša i Dimitrij Rupel u Ljubljani. Rupel je dodao protivljenje mogućoj deobi Kosova, a sve to se desilo ni 24 sata pošto je u Ljubljani bio domaćin ministru Vuku Jeremiću.
Tako je Baša iz prve ruke saznao srž razgovora prvog srpskog diplomate sa Rupelom, da bi onda ishvalio Ahtisarijev papir jer "nema boljeg" da napravi "nezavisno Kosovo". Baša je, poput Jeremića dan ranije, bio u prvoj radnoj poseti Sloveniji, ali je, za razliku od šefa srpske diplomatije, tokom svog boravka potpisao čak dva sporazuma između Albanije i Slovenije (o razvojnoj saradnji i o drumskom prevozu putnika i robe).

Potvrđen je ekonomski interes Slovenije u Albaniji, a naročito na Kosovu, gde slovenačka preduzeća izdašno ulažu u sve što se nudi a kontigent od 600 slovenačkih vojnika štiti ekonomski interes svoje države. Rupelovo ministarstvo je uoči Bašinog dolaska objavilo podatke o obimu robne razmene između Albanije i Slovenije – 28,5 miliona evra u 2006, što je gotovo 30 puta manje od razmene između Slovenije i Srbije, iste godine. Nameće se pitanje zašto i tokom Jeremićeve posete nije potpisan nijedan akt predviđen sukcesijskim sporazumom koji su već sedam godina "na čekanju"?

Ako dve diplomatije zbog opstrukcije slovenačke administracije teško pronalaze zajednički jezik po pitanju srpskih interesa u ekonomiji (Srbija je na šteti u razmeni roba), zaštiti ljudskih prava (problem zakinutih slovenačkih penzionera, nepriznata srpska manjina, "izbrisani") pa čak i prosveti (šta bi od Janšinog obećanja Tadiću o srpskom kao fakultativnom jeziku u školama?), proizilazi da srpski zvaničnici treba da budu oprezniji s optimističkim očekivanjima da će Slovenija tokom predsedavanja Unijom pomoći Srbiji u ostvarenju njenih interesa.

Službena Ljubljana ne krije da joj je u privrednom i političkom interesu da Kosovo bude nezavisno od Srbije; čak i da Rupel nije ekspresno ugostio Baša posle Jeremića, jasno je da su Slovenija i Srbija na suprotstavljenim stranama po pitanju statusa južne srpske pokrajine, iako i u Sloveniji postoji svest o važnosti principa nepromenljivosti granica i zaključaka Badinterove komisije. Ljubljana je valjanost tog principa suzila samo na vlastiti slučaj, kada brani "južnu" granicu sa Hrvatskom.

Nerealne su ocene da Srbija tokom slovenačkog predsedavanja Unijom može očekivati više pomoći nego od Portugala tokom njegovog vođenja EU. Portugal je jedna od dve (uz Island) nacionalno najhomogenije države u Evropi, a uprkos tome naglašava važnost traženja kompromisnog rešenja za Kosovo, dok Slovenija nije sklona pregovorima čiji cilj nije samostalno Kosovo. U pogledu Kosova, Portugal zastupa za Srbiju prihvatljiviji stav.

Slovenija možda pomogne u bržem približavanju Srbije Uniji, jer Lisabon nije sklon širenju EU ulaskom novih siromašnih država koje objektivno "jedu" sredstva iz evropskih kohezivnih fondova koje obilno koristi i Portugal. Slovenija ostvaruje 87 odsto prosečnog bruto društvenog proizvoda u EU, dok je BDP u Portugalu na 70 odsto proseka Unije. Slovenija je 2002. premašila 75 odsto prosečnog BDP-a u EU, što je granica ispod koje sleduje pomoć iz EU fondova, pa bi ulaskom Srbije u "briselski klub" i ukidanjem trgovinskih barijera mogla samo da profitira. Otuda je spremna da pogura približavanje Srbije Uniji ako Srbija izgubi Kosovo.

Slovenija je u Makedoniji i Crnoj Gori već preuzela ulogu predsedavajuće EU, iako to postaje zvanično 1. januara 2008, kada će odlučivati i o vitalnim interesima Srbije. Problem je i što Srbija u Sloveniji nema ambasadora, predstavnika koji bi bio sposoban da kvalitetno zastupa interese države.

Uoči raspada bivše zajedničke države slovenačka i srpska politička elita posvađale su se baš oko pitanja Kosova. Kad je Janez Drnovšek upoznao Slobodana Miloševića 15. juna 1989, Milošević mu je prebacio da je Slovenija u pogledu Kosova "otvoreno na strani separatista". Deset godina kasnije, podsetila sam Drnovšeka na Miloševićevu opasku, a on je tvrdio da "Slovenija nikako nije bila na strani separatista; nismo podržavali otcepljenje, ni nezavisnost, Slovenija se zalagala da Kosovo zadrži pređašnji status – da ostane autonomna pokrajina u Jugoslaviji".

Isto mi je 1998. u intervjuu za "Vreme" potvrdio tadašnji slovenački državni sekretar (danas ambasador u Austriji) Ernest Petrič: "Slovenija, što se tiče Kosova, zastupa miroljubivo rešenje u okviru postojećih međunarodnih granica, to je naša zvanična politika."

Paradoksalno, slovenačka politika je posle pada Miloševića i demokratizacije Srbije radikalizovala kurs prema Kosovu. Trebalo bi podsetiti službenu Ljubljanu da principom o nepromenljivosti granica ne može manipulisati po sistemu "a la cart".

Višak licemerja je da se Slovenija deklariše kao prijatelj Srbije, a Beogradu odriče prava i principe koje srčano poteže u odbrani svojih interesa i svoje granice.