Словеначки тајни списи

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 4. фебруара – Откриће садржаја разговора сада већ смењеног политичког директора МСП Словеније Митје Дробнича са блиским сарадницима америчке министарке спољних послова Кондолизе Рајс потресло је не само словеначку, него и европску политичку сцену, и отворило низ дилема о политици коју службена Љубљана „испод жита” води према државама југоисточног Балкана. Како се мењала та политика и у коначној фази потпуно подредила диктату великих сила – откривају словеначки дипломатски документи у које је „Политика” добила ексклузиван увид.

У пресудном тренутку када Словенија као председавајућа ЕУ бар наизглед може битно да утиче на решење косовског проблема, анализирали смо неколико десетина докумената, словеначких дипломатских анализа и забелешки које је наш лист добио из поверљивих извора и на којима почива политика словеначког Министарства спољних послова још од 1996. Документи откривају велики значај који Словенија придаје политици према западном Балкану, а разоткрива и мене словеначког курса до потпуног „салта мортале” – од подржавања територијалног интегритета Србије (после Дејтона), до одбацивања целовитости Србије за рачун идеје „координисане независности Косова” у последњим документима словеначког МСП, и спремности да Словенија активно помогне америчкој политици да насамари Русе.

Ћосја штеточина, Албанци без државе

Анализе словеначког МСП писане 1996. баве се превасходно нестабилним стањем у БиХ, а из једног од „Политици” доступних дипломатских извештаја сазнајемо да је у то доба „чак шест одбора америчког конгреса истраживало” и покушавало да истера на чистац зашто администрација САД није хтела да обавести Конгрес о чињеници да су „САД дозволиле и пратиле набавке иранског оружја преко Хрватске у БиХ”. Следи белешка која критички оцењује дочек који су власти у Београду приредиле тадашњем министру спољних послова Немачке Клаусу Кинкелу: „Посматрачи су уочили да је Кинкелова посета протоколарно неправилно одрађена, фалиле су чак и немачке заставе. У Београд је два сата после Кинкела стигао председник Румуније, али њему је уприличен нормалан државнички пријем.”

У то време је Лутз, амбасадор Немачке и вођа радне групе за Косово, понављао „јасан став ЕУ: о самосталности (Косова) нема говора, али треба тражити највећу могућу аутономију за Косово”. Овакву политику, према забелешкама словеначких дипломатских извора, у то време подржавају сви високи званичници од председника владе Словеније Јанеза Дрновшека, преко државног секретара Ернеста Петрича (данас словеначки амбасадор у Аустрији) и министра спољних послова Зорана Талера.

(/slika2)Словеначка дипломатија је уједно „партнерима” у Европи и САД стално наметала и потурала своје „експертске анализе” о региону (а све то „с обзиром на седам деценија заједничког живота у истој држави”); између осталог, такав је и документ „у вези реинтеграције хрватског Подунавља” који упозорава да „Срби покушавају да дефинитивно промене етничку слику источне Славоније, Барање и Срема” где „насељавају много Срба из БиХ или са Косова”, што би „могло имати политичке последице”. Тако се званична Љубљана, у време када није имала никакве дипломатске односе са Београдом, интензивно петљала у „признавање континуитета СРЈ” у односу на СФРЈ односно Краљевину Србију, па се у једном извештају МСП из средине 1996. са жаљењем констатује „вероватноћа да ће много европских држава убрзо нормализовати односе са СРЈ односно де факто признати њен континуитет”. Занимљиво је да се извештаји из Србије детаљно баве и стањем у војсци тадашње државе, па тако словеначки аналитичари опомињу да је „производња у фабрици ’Инса’ готово у потпуности преусмерена на производњу мина за арапске земље, јер је извоз у те земље скоро једини извор дохотка за плате и опрему”; уз ту информацију, ту је и опаска да су „плате у тадашњој Војсци Југославије повећане за 50 одсто”.

Косово је стална тема докумената које производи словеначки МСП, уз нагласак да је „тешко утврдити из Београда шта се дешава на Косову јер српски медији под државним надзором пишу стереотипе о косовској политичкој сцени”, а у једном од докумената се словеначка дипломатија бави и последицама „Меморандума” који је одмах после Дејтонског споразума објавио Реџеп Ћосја, тада близак истомишљеник Ибрахима Ругове. Ћосјин „Меморандум” је у свет лансирао захтев за промену граница између Албаније и суседних земаља, иначе ће „у супротном Косово постати епицентар нових потреса”.

„Ћосја је ’Меморандумом’ учинио више штете него користи, не само због мегаломанског залагања за удруживање (у једну државу) свих Албанаца на Балкану, него превасходно зато јер је косовске Албанце представио као фактор који прети да ће распламсати још гори пожар на Балкану. Тиме је уистину направио услугу Милошевићу коме се сад понудила прилика да међународним посредницима помоћу Ћосјиног ’Меморандума’ покаже да се косовски Албанци неће задовољити аутономијом ни самосталном републиком, „критиковала је словеначка дипломатија тадашњу акцију приштинског књижевника, а све то на основу „извештаја неименованих извора” из Београда и Приштине. Званичној Словенији се у реченом штиву ипак нешто и свидело, па је као „занимљива” оцењена иницијатива о стварању нове државе на Балкану под називом „Балканија”.

Више извештаја МСП који носе датуме с краја деведесетих година прошлог века помиње честе контакте различитих „косовских политичара” са колегама у Словенији. Једна белешка открива да се „представник владе Косова у илегали обратио Словенији са молбом да у разговорима са међународним факторима истиче следеће чињенице: да ’српска полицијска власт на Косову делује са несмањеном репресијом и окрутношћу’, да ’не постоји албанска кућа у коју бар једном није упала српска полиција’, да ’постоје снажне групе младих људи који су спремни да пруже оружани отпор’ а које Ругова ’за сада још контролише (и смирује) мада убрзо може доћи до сукоба са српском полицијом’, те да су Албанци ’избачени из свих државних институција’ с изузетком једног Албанца у савезном парламенту који је ’изопштеник’ за остале Албанце”.

Коридор за убиство међународног права

Премијер Јанез Дрновшек је на челу владе левог центра на почетку Нато бомбардовања Југославије „у недељу до подне наврат-нанос” позвао министре да на ванредној седници одлуче о отварању словеначког ваздушног простора за бомбардовање Србије; љубљански медији су са одушевљењем пропратили чак и бомбардовање РТС. У јавности је било ликовања упркос извештајима о цивилним жртвама, а политичари су прећутали извештаје које су им аналитичари словеначког МСП редовно састављали и у којима су побројане језиве последице догађаја које је словеначка политика јавно подржавала. У опсежном документу, дугом неколико десетина страна, МСП 16. 4. 1999. анализира агресију на СРЈ у поглављу „Друга страна медаље” (број документа ЗАР90015):

„После свега што се десило, вероватно се многи у Пентагону питају је ли војна акција од самог почетка била лоше припремљена, јер Ирак је био другачије, пешчано игралиште, за разлику од брдовитог Балкана. Питају се и како то да војна акција није окренула народ (Србе) против вође него је, као никад до сада, само сабила њихове редове, и зар је ико заиста могао да очекује највећи егзодус (народа) у историји 20. века? Војна логистика и поменути проблеми, међутим, нису једини с којима се данас суочава НАТО и цела међународна заједница; појављују се и друге дилеме, на пример, да (ова) војна интервенција представља еклатантно кршење 2. члана Повеље УН која забрањује употребу силе против друге државе као и кршење повеље НАТО која овај пакт дефинише искључиво у дефанзивној улози. Споразум из Рамбујеа уједно значи и кршење 51. и 52. члана Бечке конвенције о праву међународних уговора који забрањује претњу силом оним државама које уговоре склапају. Ништавни су уговори који су склопљени под присилом. Уговор из Рамбујеа је у супротности и са Хелсиншком повељом која државама гарантује непроменљивост граница, јер (Рамбује) Србима даје да бирају само између тренутне независности Косова узроковане бомбардовањем и окупацијом или независности Косова у року од три године. Срби су изабрали прву опцију. Образложење да је такво ’одступање’ од принципа међународног права нужно из хуманитарних разлога и да представља ’обичајно право’ – не може да издржи озбиљну критику. Пракса којој се супротставља већина држава света не може да постане ’обичајно право’, „упозорио је словеначке лидере још пре девет година Центар за анализе МСП Словеније.

(/slika3)„Исто важи и за ’кршење људских права’ – у свету постоје уврежена правила за утврђивање повреда људских права као и за кажњавање криваца. Ниједна регионална организација за безбедност нема право да самостално одлучује о ’кажњавању’ наводних криваца. Таква пракса би у међународним односима изазвала анархију, још горе – омогућила би неограничени међународни интервенционизам у име геополитичких интереса великих сила, а све под маском ’људских права’. Интервенција против СРЈ тако доказује – без обзира на оправдане процене о дугогодишњој српској репресији на Косову – како и људска права могу да постану идеолошка флоскула попут оне о ’социјалистичком интернационализму’ или ’одбрани слободног света’ и сличних парола у име којих су империјалистичке земље у прошлости нападале мање, суверене државе. На то у последњем издању Форин аферса упозорава и Семјуел Хантингтон када тврди да су САД због кршења међународног права за многе државе постале ’једина опасност по њихов суверенитет’. Наша намера није да бранимо великог српског вођу чија је заслуга да је потпуно поделио некадашњу Југославију и који је одговоран да су Срби у Хрватској остали без кровова над главом, а уз то је гурнуо државу у рат који траје већ осам година… Сада ће, ако настави са таквом политиком, изгубити још и Косово или бар његов део. Желимо да упозоримо да све то дефинитивно води крају постојећег међународног поретка. То би дефинитивно значило крај УН као гаранта колективне безбедности на глобалном нивоу. Како сада стоје ствари, биће потребно поново написати уџбенике о међународним односима, међународном праву, геополитици и другим стварима које се тичу међународне заједице, пошто ће одређене делове анулирати историја”, пише у анализи словеначког МСП која се 1999. бавила погубним последицама рата против СРЈ.

Косово, унутрашњи проблем Србије

После петооктобарских догађаја 2000. године словеначка дипломатија успоставља своју мисију у Србији и са глобалнијих геополитичких анализа све више силази у микропростор, бавећи се карактером демократских промена у Србији, политиком Зорана Ђинђића, политичком заоставштином Слободана Милошевића и значајем Србије за регион. Више докумената детаљно разрађује словеначку стратегију наступања на Балкану. Полазне тачке речене стратегије је у то време припремао дипломата Марцел Копрол, који у једној од својих анализа подвлачи да је западни Балкан још од „осамостаљења представљао за Словенију (битан) стратешки интерес”, не само у економском погледу, него и стога јер се Словенија граничи са тим регионом и стога је витално заинтересована за „дугорочно обезбеђивање мира, сигурност и политичку стабилност” држава западног Балкана. Тада Словенија од Европске уније оберучке преузима и свој „балкански задатак”, а некада (бар на папиру) начелна дипломатија постаје све лицемернија са аспекта поштовања међународног права.

„Унија од Републике Словеније очекује да ће у државама западног Балкана због својих историјских веза, познавања обичаја, језика, друштвеног и привредног система, преузети свој део одговорности и активну улогу ’водеће’ државе чланице ЕУ”, бележи Копрол у анализи МСП из 2003. године, уочи уласка државе у пуноправно чланство ЕУ 1. маја 2004. Словенија је Унији одмах радо понудила своје „услуге” из наслова развијања „традиционално добрих и пријатељских односа” са државама регије (укључујући ту и Србију), а прихватила се и залагања за што брже окончање процеса стабилизацијско–асоцијацијског споразума са Хрватском уз услов да Хрватска прво испуни све услове Уније како „процес њеног приближавања не би негативно утицао на развој осталих држава западног Балкана”.

Словенија је декларативно подржала укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ, али уз ограду „словеначког сазнања” да је „положај Косова захтевно унутрашњополитичко питање које је у прошлости често изазивало проблеме” првенствено у односу Србије према међународној заједници; као највећи проблем је апострофиран „територијални суверенитет (Србије) и враћање избеглица на Косово”.

Словенија се у време када је развијала интензивне привредне односе са Србијом здушно заложила да се државама западног Балкана, по угледу на Турску (захваљујући одлуци ЕУ врха у Копенхагену децембра 2002) „омогући проходност до статуса државе која полаже право на посебну помоћ из (ЕУ) фондова, што би тим државама омогућило брже прилагођавање и преструктурирање њихове привреде, те смањило заостајање за Румунијом, Бугарском и Хрватском”. Словенија пре четири године није грчевито тражила „креативно решење” како заобићи или протумачити резолуцију СБ УН 1244 тако да она постане пречица за признање државности Косова; напротив, тада се још залагала да доследно „спровођење резолуције 1244 за Косово, као и за испуњење свих осталих споразума у региону”.

Други документ словеначког МСП из истог периода нам открива да се Словенија увек бавила односом према државама на „граници Европске уније”, свесна да су за државу убудуће „најважнија дешавања на Балкану и на осовини тзв. петог коридора”.

Словеначке аспирације, размрвљене у многим белешкама од које неке носе ознаку „поверљиво” или „тајност”, сублимира др Мартина Скок која, анализирајући „ситуацију” за МСП Словеније, наглашава да ће даље ширење ЕУ највише занимати државе које деле најдуже границе са државама изван система ЕУ, а то су Грчка, Мађарска, Пољска, Русија и Белорусија.

„Због географске близине и неких историјских чињеница имају ту највећи интерес Пољска, на северу, у Подунављу Аустрија, а на Балкану Италија. Словенија је с тим простором повезана делимично саобраћајницама али и историјским искуством и одређеним степеном етничке сродности”, закључује др Скок. Привредна сарадња Словеније са Балканом оквалификована је као „веома разграната” али уз препоручени опрез током продубљивања „систематског успостављања контаката на Истоку” јер може доћи до „негативних реакција у односу на локално становништво у државама акредитације”. Као два класична примера тих „негативних реакција”, словеначка дипломатија наводи „историјске успомене становништва” односно незадовољство (очерупаних) штедиша некадашње Љубљанске банке и својевремени покушај бојкота словеначке робе. Упркос томе МСП закључује да Словенија мора бити заинтересована за дубље контакте и то у првом реду због својих националних циљева (привредни развој и друго) али и због (даљег) лобирања у међународним организацијама”.

Словенија се ту нашла на раскрсници. Њено „лобирање” у међународним организацијама претворено је у извршавање задатака по наруџби великих земаља (ЕУ) односно Вашингтона који се често косе са интересима словеначких менаџера и економије, кад су у питању земље западног Балкана. Шизофреност овакве контрадикторне улоге у којој је словеначка дипломатија данас, најбоље се огледа у документу министарства које тражи да се Словенија заузме да балканске државе што пре добију „претприступни статус” и то чак „без преговора” пошто би то „становницима тих држава пружило наду и мотивацију за наредну стабилизацију и демократизацију њихових институција као и њиховог свакодневног живота”. Ову препоруку словеначких дипломата Брисел очито не уважава нити поштује, јер Унија све доследније искоришћава обећање за „приступање ЕУ” као метод уцењивања циљних држава да повуку или прихвате потезе које Унија захтева.