ВЕЧНИ ОГАЊ

На Балкану горе ватре, нестају читаве шуме и асфалт се топи. Упекло, па не пушта. Неки пробали да испеку јаје на усијаном београдском тротоару, изгледа да им је успело.
Ето нама још једног доказа да са природом шале нема и да је размак од извора живота до пакленог жара можда само један корак. Министар Љајић је на примеру своје главе показао значај шлема на врелини а и иначе. Човек посећује градилиште и тера градске дунђере да се завуку у хладовину док је исијавање најжешће. Ако такве погодности овде уопште има.

Дебеле сенке неће бити ни кад некако преживимо овај божји огањ. У Србији и на Балкану свакако следи узбудљива и прилично неизвесна политичка јесен. Мада се и у овом часу морамо суочити са скоро несносним противречностима.

Косовску кризу је тешко држати у оваквом стању, а још теже наћи добар излаз из тог беспућа. Она се не може контролисати силом, нити лошим решењима. Косовски Албанци већ имају неуротски и помало шизофрени политички амбијент, јер живе између два јака осећања: једно је релативно цивилизацијско, а другo, скоро апсолутно милитантно.

Њихова политичка елита тражи стрпљење "од народа", јер се боји да би експлозија насиља вратила фарсу са државом на сам почетак. У исто време, грозничаво нестрпљење вођа се изражава управо позивањем на руљу "коју у једном тренутку више нећемо моћи да контролишемо"!

Све чешће се однекуд јављају ветерани ОВК, који тврде да су спремни "на акцију". Њихове се претње не разликују превише од премијерских изјава Агима Чекуа. Не могу се ни разликовати, јер долазе из истог мозга.

Кондолиза Рајс је својом изјавом стимулисала и стрпљиве и насилне косовске Албанце. Рекла је да ће "овако или онако" Косово бити независно. Лексичка једначина америчке државне секретарке је лако решива. Ако не може "овако" (резолуцијом у Савету безбедности), "онако" је једноставније. То јест, унилатералним признањем Вашингтона, за којим би се повеле многе престонице које знају порекло моћи и утицаја.

Рајсова је тако поручила да постоји решење којим би руски "вето" био игнорисан, чак и ако би то бацило дебелу сенку на односе са Москвом. Али, хладног рата више неће бити. Мисли се, Русија не би била љута више него што се то може поднети.

Србија мора да се спреми за непријатну улогу центра кризе. Од садржаја резолуције (која може бити игнорисана), можда је важније стање ствари у центру Балкана. У овом тренутку изгледа да смо офанзивни таман колико треба за мирну савест.

Наша јуниорска дипломатија образлаже по свету погубност преседана и извесност нове кризе. Тачније, неку врсту реновирања већ постојеће. Сви нас учтиво слушају, али као да не чују: углавном говоре оно што се Београду не може допасти. Углавном их наши аргументи не дотичу.

У политичком наступу, премијер Коштуница се држи исте матрице и идентичне циљне групе (политичка јавност у Србији). Дакле, не можемо пристати на одузимање 15 посто територије, и сматрати пријатељима оне који нам то чине! Изгледало је као да његова реторика води великој хладноћи у односима са САД.

Али, Вашингтон се и даље, наводно изван оквира косовске драме, залаже за интеграцију Србије у Европу и свет. И за пријатељске односе, у сваком погледу. А поводом Косова нема ни најмањег знака да разуме судње муке првог министра српске владе. Нема чак ни симболичне љутње због његових оштрих изјава.

То би могла да буде, како каже један аналитичар из Лондона, "цинична анестезија, поводом предстојећег расплета на штету Србије". Али и нека врста покровитељске великодушности: ако је могуће игнорисати премијерове аргументе, зашто не би и оштар језик?!

Сви параметри кризе сада су добро уклопљени. Постоји безброј начина да крене по злу, а само један да се све усклади. Али, нико не зна који је тај један пут.

На преседану Косова, идеја о контролисању кризе могла би да постане правило. На тај начин би се нови државни сурогати стварали насилним игнорисањем сваког принципа. Али, кључни проблем у томе јесте покушај да се Косово дефинише као "посебан случај", дакле опасни политички експеримент, без сличности са било чим.

То би значило да је косовска драма апсолутно оригинална, и да се као таква бесконачно наставља. То јест, да је централни Балкан подручје на коме се ништа не може довести у склад: ни државе ни њихове октроисане пародије.

Одатле извире неизмерна енергија мржње и будућих сукоба. И бар две епске заблуде које су давно достигле димензије мита: да ће косовски Албанци одмах остварити у својој држави све оно што нису вековима.

И да Србија не може преживети без простора на коме су они.