VEČNI OGANj

Na Balkanu gore vatre, nestaju čitave šume i asfalt se topi. Upeklo, pa ne pušta. Neki probali da ispeku jaje na usijanom beogradskom trotoaru, izgleda da im je uspelo.
Eto nama još jednog dokaza da sa prirodom šale nema i da je razmak od izvora života do paklenog žara možda samo jedan korak. Ministar Ljajić je na primeru svoje glave pokazao značaj šlema na vrelini a i inače. Čovek posećuje gradilište i tera gradske dunđere da se zavuku u hladovinu dok je isijavanje najžešće. Ako takve pogodnosti ovde uopšte ima.

Debele senke neće biti ni kad nekako preživimo ovaj božji oganj. U Srbiji i na Balkanu svakako sledi uzbudljiva i prilično neizvesna politička jesen. Mada se i u ovom času moramo suočiti sa skoro nesnosnim protivrečnostima.

Kosovsku krizu je teško držati u ovakvom stanju, a još teže naći dobar izlaz iz tog bespuća. Ona se ne može kontrolisati silom, niti lošim rešenjima. Kosovski Albanci već imaju neurotski i pomalo šizofreni politički ambijent, jer žive između dva jaka osećanja: jedno je relativno civilizacijsko, a drugo, skoro apsolutno militantno.

Njihova politička elita traži strpljenje "od naroda", jer se boji da bi eksplozija nasilja vratila farsu sa državom na sam početak. U isto vreme, grozničavo nestrpljenje vođa se izražava upravo pozivanjem na rulju "koju u jednom trenutku više nećemo moći da kontrolišemo"!

Sve češće se odnekud javljaju veterani OVK, koji tvrde da su spremni "na akciju". Njihove se pretnje ne razlikuju previše od premijerskih izjava Agima Čekua. Ne mogu se ni razlikovati, jer dolaze iz istog mozga.

Kondoliza Rajs je svojom izjavom stimulisala i strpljive i nasilne kosovske Albance. Rekla je da će "ovako ili onako" Kosovo biti nezavisno. Leksička jednačina američke državne sekretarke je lako rešiva. Ako ne može "ovako" (rezolucijom u Savetu bezbednosti), "onako" je jednostavnije. To jest, unilateralnim priznanjem Vašingtona, za kojim bi se povele mnoge prestonice koje znaju poreklo moći i uticaja.

Rajsova je tako poručila da postoji rešenje kojim bi ruski "veto" bio ignorisan, čak i ako bi to bacilo debelu senku na odnose sa Moskvom. Ali, hladnog rata više neće biti. Misli se, Rusija ne bi bila ljuta više nego što se to može podneti.

Srbija mora da se spremi za neprijatnu ulogu centra krize. Od sadržaja rezolucije (koja može biti ignorisana), možda je važnije stanje stvari u centru Balkana. U ovom trenutku izgleda da smo ofanzivni taman koliko treba za mirnu savest.

Naša juniorska diplomatija obrazlaže po svetu pogubnost presedana i izvesnost nove krize. Tačnije, neku vrstu renoviranja već postojeće. Svi nas učtivo slušaju, ali kao da ne čuju: uglavnom govore ono što se Beogradu ne može dopasti. Uglavnom ih naši argumenti ne dotiču.

U političkom nastupu, premijer Koštunica se drži iste matrice i identične ciljne grupe (politička javnost u Srbiji). Dakle, ne možemo pristati na oduzimanje 15 posto teritorije, i smatrati prijateljima one koji nam to čine! Izgledalo je kao da njegova retorika vodi velikoj hladnoći u odnosima sa SAD.

Ali, Vašington se i dalje, navodno izvan okvira kosovske drame, zalaže za integraciju Srbije u Evropu i svet. I za prijateljske odnose, u svakom pogledu. A povodom Kosova nema ni najmanjeg znaka da razume sudnje muke prvog ministra srpske vlade. Nema čak ni simbolične ljutnje zbog njegovih oštrih izjava.

To bi mogla da bude, kako kaže jedan analitičar iz Londona, "cinična anestezija, povodom predstojećeg raspleta na štetu Srbije". Ali i neka vrsta pokroviteljske velikodušnosti: ako je moguće ignorisati premijerove argumente, zašto ne bi i oštar jezik?!

Svi parametri krize sada su dobro uklopljeni. Postoji bezbroj načina da krene po zlu, a samo jedan da se sve uskladi. Ali, niko ne zna koji je taj jedan put.

Na presedanu Kosova, ideja o kontrolisanju krize mogla bi da postane pravilo. Na taj način bi se novi državni surogati stvarali nasilnim ignorisanjem svakog principa. Ali, ključni problem u tome jeste pokušaj da se Kosovo definiše kao "poseban slučaj", dakle opasni politički eksperiment, bez sličnosti sa bilo čim.

To bi značilo da je kosovska drama apsolutno originalna, i da se kao takva beskonačno nastavlja. To jest, da je centralni Balkan područje na kome se ništa ne može dovesti u sklad: ni države ni njihove oktroisane parodije.

Odatle izvire neizmerna energija mržnje i budućih sukoba. I bar dve epske zablude koje su davno dostigle dimenzije mita: da će kosovski Albanci odmah ostvariti u svojoj državi sve ono što nisu vekovima.

I da Srbija ne može preživeti bez prostora na kome su oni.