Шест пута више мајстора у вековном занату

Злакуса код Ужица – Нема укуснијег јела, знају то домаћице, од онога спреманог у земљаној посуди на тихој ватри. А те грнчарске посуде – лонци, шерпе, чиније, сачеви, пржуље већ три века се израђују у ужичком селу Злакуси, где се овај занат с колена на колено преноси. Ни време данашње занимању не шкоди, напротив, млади су грнчарији све посвећенији. У последње две деценије број мајстора шест пута је овде порастао.

Криза је тај занат у овом селу вредних домаћина захватила баш у време процвата индустрије по градовима, кад је држава сељака више у фабрику него у њиву гурала. Коме је тада било до неизвесне израде лончарије кад се, на пример, у оближњој ваљаоници у Севојну и на обичним радним местима боговски зарађивало. С краја осамдесетих тек пет-шест мајстора грнчара правило је земљане лонце у Злакуси, вековни занат нашао се пред одумирањем. Али кренуше привреди деведесетих година кола низбрдо, у санкцијама утањише плате. Дође нови миленијум, а с њим и гашење многих фабричких радних места, од 5.000 хиљада радника некад, Ваљаоница бакра спаде на свега око 1.000. Сељаци из околине се њивама вратише, а Злакушани својој лончарији.

Но, није се вековни занат у селу грнчара толико размахао све док овде није почело организовање међународне колоније уметничке керамике. Њено покретање средином деведесетих осмислила је и остварила ужичка уметница Софија Бунарџић, те у Злакусу почела да доводи уметнике из света. Они током августа у лепотама овдашње природе стварају своја уметничка дела од глине и пеку их на отвореној ватри, како се то ради у старом занату од давнина. Створена је овде та јединствена уметничка техника, спојено традиционално и модерно. До сада је, ево, за 19 година трајања ове колоније у њој учествовало 320 уметника керамичара из 28 држава са свих континената.

Гледајући странце, живнули су и овдашњи мајстори, почео је број грнчара да се увећава. Учећи занат од својих дедова и очева млади Злакушани су, свесни да у градовима тешко могу доћи до запослења, у грнчарији и у родном селу потражили своју шансу. Временом се Злакуса свуда прочула, све више земљаног посуђа последњих година одавде стиже до купаца на градским пијацама, у туристичким центрима, на сеоским вашарима и светковинама. Сада се у Злакуси већ тридесетак мајстора, углавном млађих, бави старим занатом од кога солидно приходују.

Тајна је, објашњавају овде, не само у умећу израде, већ и у јединственом материјалу. Посуде се израђују од мешавине посебне врсте глине и камена калцита. Глину копају у пожешком селу Врањани на дубини од два до осам метара, а затим је мешају са беличастим каменом извађеним у селу Рупељеву из мајдана старог преко два века. Посуде потом обликују ручно на грнчарском точку, после чега суше на собној температури, па затим у сушари. Пеку их на отвореној ватри међу дрвима, на температури од 800 степени. И тако непромењено, ево, већ три века. Зато су и споменик лонцу-хранитељу на улазу у село поставили.

Међу млађим Злакушанима у овом послу су браћа Жарко и Дарко Тешић, грнчарију су од свог деде Раденка научили. Кажу ови момци да су се, упркос завршеној школи, определили за бављење старим занатом. У радионици код куће праве посуде, а објекат за продају направљеног им је на улазу у село. – Потребно је знање, упорност, прецизност у изради, као и умеће у продаји. Али може да се заради, купују људи оно што правимо – вели Жарко.

А у друштву мајстора грнчара овде је и једна жена – Даница Шуњеварић, домаћица која вешто прави земљано посуђе и потврђује да то није само мушки посао. Док у другим кућама жене само помажу мужевима у обради глине, она цео поступак самостално уме да обави. Наставља, каже, оно оно што је средином прошлог века радила Тадијана Шуњеварић, мајка њеног свекра Славољуба. Била је Тадијана прва жена у Злакуси која је правила лонце и друге посуде, с тим што је то радила готово у тајности, да се не зна. Причало се у давно време да је грнчарија мушки посао, срамота је било да га жена ради. Али Даница данас има срећу да су се времена променила па њено грнчарско умеће људи сасвим нормално прихватају.