У дресу мастера практичне политике

У тексту објављеном у „Политици” 4. фебруара, директор Центра за практичну политику Драган Поповић критикује мој став изнет неколико дана раније. Директор Поповић је и мастер права, али претпостављам не кривичног процесног права. Да иоле познаје ту грану права, не би спомињао подизање оптужнице, када ја у свом тексту говорим о подношењу кривичне пријаве, тврдећи да то што кривична пријава није поднесена баш за кривично дело које је било повод ангажовања ВБА, није доказ да се ради о злоупотреби. Иза сваке своје реченице стојим и сада, а покушаћу да читаоцима „Политике” објасним зашто мастер није праву.

Најнепријатнија је полемика са људима који су „прочитали једну књигу”. Не ради се о једној књизи буквално, већ о оскудном извору информација из којег се изводе далекосежни закључци. Када мастер, додуше непотпуно, набраја кривична дела која су према Закону о ВБА и ВОА основ за ангажовање ВБА, он заборавља да то повеже са Закоником о кривичном поступку, који регулише и предистражни поступак. Ради се о оцени да ли постоји најнижи степен сумње да је учињено кривично дело које спада у надлежност било полиције, било неког другог органа. То су основи сумње. За њих нису неопходни некакви чврсти докази, већ су довољне само одређене индиције.

Када током „Параде поноса”, која је претходних година била скопчана с масовним немирима, уз бројне повређене и ухапшене, те била одлагана из безбедносних разлога, а која је официјелно проглашена некаквим врхунским „тестом” демократичности нашег друштва и која је прошле године одржана уз масовне безбедносне мере, те ангажовање више хиљада припадника полиције, па и њених најелитнијих формација, дође до тешког инцидента, током којег је неколико жандарма претукло два припадника војске, брата председника владе и брата градоначелника Београда, то сасвим очигледно може бити повод за примарно ангажовање не само полиције, већ и ВБА.

Када се у главном граду концентришу огромне полицијске снаге и велики део Србије се практично „испразни” од полиције, није нереална потреба проверавања и могућности да се намерним изазивањем тешког инцидента тежи неким другим циљевима, па и неком кривичном делу за које је ВБА стриктно надлежан. Дакле, нисам тврдио, као што то мастер подмеће, да „ВБА никада не може да прекорачи своја овлашћења”, већ сам аргументовано објашњавао да је ВБА имао законски основ да се у једном конкретном случају ангажује ради проверавања да ли се ради (и) о неком кривичном делу које спада у његову надлежност и то радњама које нису претерано „инвазивне”.

Реч је о разговору са грађанима. Ни ВБА, као ни полиција немају право да грађане испитују као сведоке. За прикупљање обавештења неопходан је пристанак грађана, а дати исказ није доказ у евентуално касније покренутом кривичном поступку. Када се ради о привременом одузимању снимака безбедносних камера, ВБА је то по закону могао да чини, уз дужност да снимке чува и по потреби достави другим надлежним органима, а пре свега јавном тужиоцу. Само за правно неуке то је „конфискација” снимака. Иначе, данас се у камерама ни не користе траке, као оригинални носиоци визуелних информација, већ се снимци углавном праве у више примерака, те похрањују у „меморији” рачунара, па ни стога ВБА није могао било шта да заташкава привременим одузимањем снимака.

Ружно је процењивати друге људе и њихове мотиве, полазећи од себе и сопствених предрасуда. Када као професор кривичног процесног права објашњавам које су границе овлашћења ВБА, ја тиме не браним априорно ни ВБА, ни владу, нити било коју странку, већ заступам своје научне и стручне ставове. Ако се ти ставови некоме не допадају, он са њима може да полемише до миле воље, али нема право да ми паушално и злонамерно приписује неке скривене, а нарочито не дневно-политичке мотиве. Не знам који дрес носи мастер, нити ме то занима, а ја сам дрес носио једино када сам се у младости бавио веслањем. Политичке дресове, па ни оне „практичне”, не носим.

Да сам на месту заштитника грађана, који као и било ко други, није безгрешан, ни нека „света крава”, те може бити мета легитимне критике у демократском друштву, а којег, иако се не слажем с његовим ставом да је ВБА прекорачио овлашћења, нисам напао у свом тексту, али којег, упркос томе, енергично „брани” мастер практичне политике, пардон, мастер права, завапио бих – аман мастере, не брани ме више.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду