U dresu mastera praktične politike

U tekstu objavljenom u „Politici” 4. februara, direktor Centra za praktičnu politiku Dragan Popović kritikuje moj stav iznet nekoliko dana ranije. Direktor Popović je i master prava, ali pretpostavljam ne krivičnog procesnog prava. Da iole poznaje tu granu prava, ne bi spominjao podizanje optužnice, kada ja u svom tekstu govorim o podnošenju krivične prijave, tvrdeći da to što krivična prijava nije podnesena baš za krivično delo koje je bilo povod angažovanja VBA, nije dokaz da se radi o zloupotrebi. Iza svake svoje rečenice stojim i sada, a pokušaću da čitaocima „Politike” objasnim zašto master nije pravu.

Najneprijatnija je polemika sa ljudima koji su „pročitali jednu knjigu”. Ne radi se o jednoj knjizi bukvalno, već o oskudnom izvoru informacija iz kojeg se izvode dalekosežni zaključci. Kada master, doduše nepotpuno, nabraja krivična dela koja su prema Zakonu o VBA i VOA osnov za angažovanje VBA, on zaboravlja da to poveže sa Zakonikom o krivičnom postupku, koji reguliše i predistražni postupak. Radi se o oceni da li postoji najniži stepen sumnje da je učinjeno krivično delo koje spada u nadležnost bilo policije, bilo nekog drugog organa. To su osnovi sumnje. Za njih nisu neophodni nekakvi čvrsti dokazi, već su dovoljne samo određene indicije.

Kada tokom „Parade ponosa”, koja je prethodnih godina bila skopčana s masovnim nemirima, uz brojne povređene i uhapšene, te bila odlagana iz bezbednosnih razloga, a koja je oficijelno proglašena nekakvim vrhunskim „testom” demokratičnosti našeg društva i koja je prošle godine održana uz masovne bezbednosne mere, te angažovanje više hiljada pripadnika policije, pa i njenih najelitnijih formacija, dođe do teškog incidenta, tokom kojeg je nekoliko žandarma pretuklo dva pripadnika vojske, brata predsednika vlade i brata gradonačelnika Beograda, to sasvim očigledno može biti povod za primarno angažovanje ne samo policije, već i VBA.

Kada se u glavnom gradu koncentrišu ogromne policijske snage i veliki deo Srbije se praktično „isprazni” od policije, nije nerealna potreba proveravanja i mogućnosti da se namernim izazivanjem teškog incidenta teži nekim drugim ciljevima, pa i nekom krivičnom delu za koje je VBA striktno nadležan. Dakle, nisam tvrdio, kao što to master podmeće, da „VBA nikada ne može da prekorači svoja ovlašćenja”, već sam argumentovano objašnjavao da je VBA imao zakonski osnov da se u jednom konkretnom slučaju angažuje radi proveravanja da li se radi (i) o nekom krivičnom delu koje spada u njegovu nadležnost i to radnjama koje nisu preterano „invazivne”.

Reč je o razgovoru sa građanima. Ni VBA, kao ni policija nemaju pravo da građane ispituju kao svedoke. Za prikupljanje obaveštenja neophodan je pristanak građana, a dati iskaz nije dokaz u eventualno kasnije pokrenutom krivičnom postupku. Kada se radi o privremenom oduzimanju snimaka bezbednosnih kamera, VBA je to po zakonu mogao da čini, uz dužnost da snimke čuva i po potrebi dostavi drugim nadležnim organima, a pre svega javnom tužiocu. Samo za pravno neuke to je „konfiskacija” snimaka. Inače, danas se u kamerama ni ne koriste trake, kao originalni nosioci vizuelnih informacija, već se snimci uglavnom prave u više primeraka, te pohranjuju u „memoriji” računara, pa ni stoga VBA nije mogao bilo šta da zataškava privremenim oduzimanjem snimaka.

Ružno je procenjivati druge ljude i njihove motive, polazeći od sebe i sopstvenih predrasuda. Kada kao profesor krivičnog procesnog prava objašnjavam koje su granice ovlašćenja VBA, ja time ne branim apriorno ni VBA, ni vladu, niti bilo koju stranku, već zastupam svoje naučne i stručne stavove. Ako se ti stavovi nekome ne dopadaju, on sa njima može da polemiše do mile volje, ali nema pravo da mi paušalno i zlonamerno pripisuje neke skrivene, a naročito ne dnevno-političke motive. Ne znam koji dres nosi master, niti me to zanima, a ja sam dres nosio jedino kada sam se u mladosti bavio veslanjem. Političke dresove, pa ni one „praktične”, ne nosim.

Da sam na mestu zaštitnika građana, koji kao i bilo ko drugi, nije bezgrešan, ni neka „sveta krava”, te može biti meta legitimne kritike u demokratskom društvu, a kojeg, iako se ne slažem s njegovim stavom da je VBA prekoračio ovlašćenja, nisam napao u svom tekstu, ali kojeg, uprkos tome, energično „brani” master praktične politike, pardon, master prava, zavapio bih – aman mastere, ne brani me više.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu