Вино точи да би сликао

Вино може бити у бурету, у флаши или чаши, или на сликама, што је случај Слободана Заблаћанског, агио зографа из села Глушци у питомој Мачви. А како то изгледа, могли су да се увере они који су видели једну од његове три недавне изложбе одржане,редом, у Богатићу, а потом у Београду и Паризу. Иначе, винорел је техника сликања вином коју су у доба ренесансе примењивали италијански мајстори, код нас данас готово непозната.

Уосталом, не каже се узалуд да је вино пиће богова и инспирација уметника...

– А када се њиме слика доживљај који у човеку побуђује нешто је најлирскије – допунио нас је Заблаћански на почетку разговора наздравивши нам црвеним вином мерлот из Ердевика, истим оним у које и четку умочи када слика. Свуда около гледамо слике финих тонова, настале од истог вина. Исто вино, иста техника, различите нијансе...

– Винорел сазрева као и вино, то је слика која током времена мења своју топлину, прелази лагано у сепију – додаје уметник.

Када се винорел ради црним вином, слика је у први мах црвених тонова, а онда постепено тамни, објашњава наш домаћин показујући разлику на својим делима. Важно је да се слике рађене овом техником не стављају у мапе. Винорели „воле” људе и сунце.

Заблаћански од пријатеља, винара, добија квалитетне „боје”за рад, од домаћих, аутохтоних сортигрожђа богатих танинима. По кодексу винорела, у левом ћошку сваке слике пише се које је вино употребљено и из које бербе. На слици „Свети Трифун” читамо:„Осликан миксом вина хиландарских винограда.” Друга, на којој препознајемо лик Ђоке Баса из култног домаћег филма „Биће скоро пропаст света”, откривамо да је сликана мерлотом, берба 2010.

Иако на први поглед изгледа немогуће – и белим винима се може сликати. На почетку се на папиру не види ништа, али ако се таква слика остави на сунцу, одмах почиње да тамни и после два-три сата танин из белог вина слици постепено даје тонове.

У вину је истина, а да би је сликар докучио и на папир пренео може попити чашу-две. Песник би рекао:„Једна је довољно, а две су мало.” Народна мудрост лепо каже: „Пијте ме, пијте, добри јунаци! Мене ће бити, а вас бити неће, али ће бити ко ће ме пити!”

У каталогу за изложбе Иван Вешић је прибележио:„Слободан Заблаћански ствара душом, и уз звуке виолина. Гледањем слика врсног уметника, бар тако ми се чини, као да сам у лађи среће, пловим по месечини. Четка се не пере, вино ране вида... Вишак боје – уснама се скида.”

Вино и уметност иду руку подруку од памтивека. Светосавски бал био је прилика да се први пут у Београду, а потом и у Паризу, на десетим по реду „Данима светосавља”  јавности представи 45 радова винорелаЗаблаћанског. Посетиоци су могли да пробају вина од којих су настале слике, уз дегустацију сирева.

– На овај начин, с обзиром на то да сам и сомелијер, промовишем наша домаћа, углавном црна вина у комбинацији са сиревима као што је козји са плеснима и чубром у храстовој кори. Производи га мој комшија Момчило Будимировић који се прославио с њима на светским сајмовима у Бриселу и Москви.Две златне медаље је освојио. Имамо чиме да се подичимо, само је потребно да то на прави начин промовишемо – уверава уметник.

Рецимо, мислим да би сваки винар требало да има једну колекцију винорела направљеног с његовим вином, каже наш домаћин који се у овој старој техници први пут опробао јесенас. Овај необични сликар, коме је винорел заправо хоби, одлучио је да вино „укроти” кичицом, као што је својевремено вођен сновима стигао на Хиландар.

– Родитељи нису разумели моју жељу да будем сликар, за њих је то у оно време био посао молера и сматрали су да бих ја морао да завршим неку „озбиљну” школу. Наш свештеник и кућни пријатељ је нашао решење да остварим свој сан, а и родитељи буду задовољни. Предложио ми је да упишем Средњу богословску школу у Сремским Карловцима. У овој школи се ђаци образују и васпитавају у духу свештеног предања за служење Цркви, као и за наставак школовања на теолошком факултету и духовним академијама. С обзиром на то да сам желео да сликам, после две и по године су ми дали препоруку за Хиландар – сећа се Заблаћански који је на Свету гору крочио са 18 година и као најмлађи хиландарац остао тамо наредне три године.

– Најважнија је била послушност, одрицање и прича„хоћу ово, желим оно”...С временом сам се уклопио. Био сам млад, па је било лакше. Много сам научио, али нисам желео да се замонашим. Моја потреба је била и остала да сликам. Имао сам два старца покрај себе која су ме гледала, оца Теодориса и оца Ставроса, и када су они рекли проигуману манастира Хиландара Никанору Савићуда сам спреман, он ме је произвео у агио зографа – прича наш домаћин.

Показује нам и докуменат у коме пише: „Слободан Заблаћански је завршио ликовну академију са специјалном експертизом у византијском хришћанском сликарству. Да би достигао врхунац у свом уметничком усавршавању, дуго времена је провео по манастирским ризницама Свете Горе, где је имао приступ ретким иконама, фрескама, јеванђељима. Студиозно је проучавао методе, стил, боје, композиције, подлоге, симболе примењене у српском византијском сликарству, које је и данас не превазиђено у фреско-сликарској уметности. Проучио је методе природних боја и подлога које су коришћене у то време, што му омогућава да буде експерт како старих икона, фрески, слика тако и витража. Због посебног неговања и одржавања хришћанске традиције, познавања живописа и византијске естетике награђен је високим чином ’Агио Зограф’” – које представља врхунац признања у српском и грчком хришћанском сликарству.”

На нашу констатацију да није лако као млад отиснути се у свет, Слободан слеже раменима и узвраћа: „Схватио сам да је то мој пут.”

Где год је био, на Криту у Америци, Заблаћански је оставио за собом траг осликавајући православне светиње, ипак почев од цркве у својим родним Глушцима.

– Смисао живота није да живимо вечно већ да направимо нешто што ће живети вечно – примећује наш домаћин који се после готово десет година боравка у Америци вратио у своје село Глушци. Каже, најлепше место на свету.