Много буке ни око чега

Берлин - Филмске залуђенике ништа тако брзо не спусти на земљу као Берлинале. Према традицији, бомбастичне уводне медијске најаве о наступу „великих филмова, великих редитељских имена” у главном такмичарском програму, са лакоћом створе атмосферу високих очекивања, после чега сва разочарaња боле више и јаче него што је то, можда, реално.

И на 65. Берлиналу сва очекивања су се већ првих дана са лакоћом распрсла, попут мехурића од сапунице. После уводног филма „Нико не жели ноћ” Изабел Коишет, на која би сећања брзо избледела да није маестралних глумица Жилијет Бинош и Ринко Кикучи, уследили су подбачаји Вернера Херцога и Беноа Жакоа.

Немачки маестро Вернер Херцог, који је светску кинематографију заувек задужио филмовима „Тајна Каспара Хаузера”, „Војцек”, „Фицкаралдо”, „Носферату” и „Крик камена”, сада је разочарао филмом „Краљица пустиње”, екранизацијом биографске приче (истинита историјска личност) о британској хероини Гертруди Бејл, која је у годинама с почетка 20. века била попут женског Лоренса од Арабије. Ова млада дама из британског (колонијалног) високог друштва и високог образовања, по својим ставовима и незаустављивом авантуристичком духу, била је далеко испред свог времена, играјући у једном периоду живота и важну улогу у решавању „арапског питања”. У маниру раскошних епских холивудских филмова, али веома тромо, на тренутке чак и досадно, Херцог прати своју хероину од британске амбасаде у Техерану (трагична љубав са нижерангираним службеником, са којим је страсно делила и љубав према персијском песнику Омару Хајаму, кулама тишине и рајским вртовима), до њених активистичких пустињских дана у улози медијатора између Британског и Отоманског царства (ту се појављује и млади Черчил), због чега је добила надимак Ал Калтум (племенита дама)...

Аустралијско-холивудској диви Никол Кидман, припала је част да тумачи лик Гертруде од Арабије. После прошлогодишњег неуспеха филма „Грејс од Монака”, у којем је такође тумачила историјски лик глумице и принцезе Грејс Кели, а сада и евидентног неуспеха филма „Краљица пустиње”, Кидманова би могла мало и да се забрине за путању даље каријере. То не важи и за њеног партнера у филму Џејмса Франка (Гертрудина техеранска љубав). Он је на Берлиналу присутан као глумац у још два филма, а један од њих је и нови филм Вима Вендерса...

У фестивалска разочарања спада и нови филм француског редитеља Беноа Жакоа, који се сада „дохватио” римејка прослављених филмова Жана Реноара (1946) и Луиса Буњуела (1964) – „Дневник једне собарице”. Можда би чак било исправније рећи – новог читања чувеног романа Октава Мирабоа, само што је ово његово „читање” прилично проблематично. Уз сво поштовање према глумачкој снази и магичности Лее Сејду („Живот Адел...”, „Лепотица и звер”...), визуелној, сценографској и костимографској раскоши, Жакоов филм се није ни приближио Буњуеловој верзији, а камо ли га  надмашио. Жана Моро као француска собарица (у Буњуеловом филму) и даље је незаборавна...

 Игра хватања за сламке спаса, почела је делимично са дебитантским филмом „Викторија” немачког глумца и редитеља Себастијана Шипера (упркос труду да направи хиперреалистички филм о берлинској проблематичној младости, није се изборио са неким од основних драматуршких проблема), а онда се наставила захваљујући филмовима: „45 година”, „Такси”, „Бисерно дугме” и „ Витешки купови”. 

Леа Сејду у Жакоовом филму „Дневник једне собарице” 

Британац Ендру Хај (редитељ, монтажер и продуцент), који у својој биографији бележи филм „Викенд” и популарну ХБО серију „Мување”, осветлао је образ 65. Берлинала интимистичким и минималистичким филмом „45 година”, у којем као партнери блистају Шарлота Ремплинг и Том Кортни, у улогама средовечног брачног пара што се суочава са тајнама прошлости. Хајов филм до сада је најбољи у главном такмичарском програму, а овој позицији се са лакоћом приближио и маестрални документарац „Бисерно дугме” легендарног чилеанског аутора (оскаровца) Патрисија Гузмана. Гузман сада доказује како је море сећање планете Земље, уједно предочавајући гледаоцу сву суровост физичке елиминације индиоских племена, која су живела у идеалном балансу са природом, прелазивши током живота на хиљаде километара воденим путем, са острва на острво, широм разуђене и дугачке чиленаске обале на Пацифику...

Сасвим добре оцене завредио је и „Такси”, нови филм заточеног иранског редитеља Џафара Панахија (још увек је у кућном притвору), иако су у њему уочљиви и трагови редитељског нарцисизма. У маниру сировог реализма, Панахи бележи своје сусрете са људима који током вожње таксијем, а у тренуцима када га препознају, искрено коментаришу његове досадашње филмове. Симпатично, на тренутке и веома забавно...

И нови филм Теренса Малика уврстила бих у категорију „сламке спаса” у великој берлинској „буци ни око чега”. Маликов филм „Knight of Cups“ („Витешки куп”), као да је сасвим природан наставак његовог претходног филма-стања „Ка чуду”, у којем је на визуелно поетичан начин, а без традиционално постављеног наративног тока или класично детаљне карактеризације ликова, проматрао живот, љубавне односе, однос природе и човека, тему брака, тему културног наслеђа. На сличан начин сада у „Витешком купу” прати свог јунака- лосанђелеског сценаристу Рика (Кристијан Бејл) током свих његових покушаја да у догађајима око себе и у себи пронађе неки смисао. И овај филм је сав саткан од високо естетизованих кадрова, сазвучја слике и музике. Још једна Маликова филмска поема о животу. Само што у овој осим Бејла видимо и Кејт Бланчет, Натали Портман, Имоџин Путс, али и Антонија Бандераса, Рајана О'Нила... Чујемо и српски језик, у сценама када Рику пророчица чита из тарот карата... Занимљив и емотиван филм, који ће попут свих других артистичким Маликових филмова поделити и критику и публику. У томе и јесте Маликов шарм, зар не?