Порекло модрица

Насиље у Србији поприма застрашујуће и трагикомичне облике. Још мало и неће се знати ко кога, због чега бије и убија, па се тако и не морамо бојати повратка у деведесете. Ово је 21. век, напредовали смо, могло би да буде и много горе.

На пример, до ове зиме није било мафијашких обрачуна и језивих оргијања са комадањем тела. Да ли је то порука неком другом или свима помало, повериоцима, дужницима, конкуренцији... Је ли можда начин општег застрашивања из недоступне сфере мрака, наговештај да ће у овој држави тек бити онога што још није било.

Насиље, наравно, није само проблем урбаног света и нервозног живља великих градова. Видели смо да и мала, идилична места гаје у себи масовне убице, обичне комшије, „добре људе”, који се пробуде само једном и нестану заједно са својим бројним жртвама.

Бар по најтежим злочинима почели смо да личимо на велики свет, независно од тога да ли је њихов мотив чишћење криминалне конкуренције, или изненадни зов неке тајанствене хемисфере у психопатском мозгу.

Ипак, најсилније емоције изазивају живи људи и њихове патње, ма колико се у то мешао естрадни свет и медији склони да чепркају по свему што је легло лошег укуса. Видели смо (по ко зна који пут) лице девојке коју је повредио њен пријатељ, ако се то може тако назвати. Претучена жена је нека врста јавне личности, па су њене муке постале опште таблоидно добро, облик естетске порнографије. Пребијање жене и насиље које је изазвао (такође, естрадни радник) постало је сензација сама по себи, уз питање: да ли га (она) ипак још више воли после свега. Јер то се, наравно, у мизогином српском друштву очекује.

Али ипак, ваљало је да то видимо, као колорну илустрацију свега што се одиграва у тишини. У обрачунима међу „најближима” у Србији годишње смртно настрада неколико десетина жена. Стотине и хиљаде њих трпи најгора понижења, и никада се никоме не жале. Верују да је судбина таква, ако и оду од насилника, пронаћи ће себи сличног.

Није само породица идеално мрачно место за некажњено насиље над слабијима (жене, деца, старци). Стицајем околности знам детаље из случаја адвоката који је у апотеци на Новом Београду брутално ишамарао жену која га је упозорила да не иде преко реда. Полиција је поднела прекршајну пријаву против силеџије (прекршајни суд у згради општине Стари град), али је поступајући судија (жена), у потпуно јасном случају, уз полицијски записник и поуздане сведоке, пустила да предмет застари.

Повређена и понижена жртва више није имала коме да се жали. Околност да је у наставку насиља над њом учествовала жена прекршајни судија, само је илустрација системског беспућа, из кога се тешко можемо искобељати.

Почетком године, у градском превозу и на улицама Београда догодило се низ занимљивих случајева у којима су учествовали органи (комуналног) реда, и наравно, жене. Комунална полиција, која је ваљда формирана независно од потреба „бусплус” система, постала је његов заштитни знак. Бруталност коју су комунални полицајци показивали према женама, свакако је у категорији „прекомерне употребе силе”, чак и у случајевима кад особа нема код себе карту. Нигде се за такав прекршај не стављају лисице, нити се жена (у свим случајевима несклона реалном отпору), одводи у полицијску станицу, уз додатно понижење.

Зашто комунални полицајци то раде, а не видимо их да раде било шта друго, за шта је иначе њихова служба формирана? Ко је и како донео инвалидне норме по којима „комуналци” могу да носе лисице и хапсе, чак легитимишу? Зар то није неуставно дистрибуирано право које припада сама органима МУП-а? Тако смо из чиста мира на улицама метрополе добили параполицију, која своју снагу увежбава углавном на женама. Неко је, мање у шали, а више забринуто питао градоначелника Малог: хоће ли комунална полиција да добије и своју жандармерију?

Појавио се комунални полицајац – твитераш, који је „у ону ствар” отерао све оне који нису имали разумевања за бруталне опите над женама. Више хиљада грађана потписало је петицију за укидање комуналне полиције, уз низ образложења да таква формација није потребна, и да наноси озбиљну штету овом граду.

У прошли четвртак, полицајци из наведене формације поново су на улици легитимисали жену која је била без карте. И то у Пожешкој улици. Ту се појавио старији грађанин, склон да истерује неку своју врсту правде, па је најпре фотографисао сцену, што је иначе сасвим допустиво. А онда је почео да вређа полицајце, да би их касније, како кажу дневне новине „претукао”. Како је пензионер пребио два млада полицајца, не зна се. Осим ако су они одустали од одбране. Заједно с насилником отишли су у (истинску) полицијску станицу. И тамо је установљено како је насилник над комуналцима пензионисани официр.

И тако смо сви ми, заједно с државом, али пре свих она – довели ствар до апсурда: одијум према комуналној полицији, охрабрио је „осветника Зороа” са Бановог брда. Полицајци су, кажу новине, „збринути у Ургентном центру”. Но, ово је само парадоксални предах. Насиље над женама, и уопште, наставља се.