Атеизам није гаранција врлине

Тог преподнева, седео сам за радним столом и читао један текст о исламу, кад су, рафално, почеле да пристижу вести о нападу на сатирични париски часопис „Шарли ебдо” и о убиству недужних људи. Записао сам „Среда, 7. јануар 2015. је наш 11. септембар. Ово је тек почетак”, каже Мишел Онфре у разговору који смо, прошле недеље, водили ексклузивно за „Политику”.

Још од своје прве књиге „Стомак филозофа”, преко планетарног бестселера „Атеолошка расправа” (Танеси 2012. превод Дана Милошевић), до најновијег – „Страст зла”, Мишел Онфре не престаје да промишља питања религије, филозофије хедонизма и атеизма. Сва та питања веома су актуелна будући да је 11. септембар довео до нових односа у свету и поновног сукоба цивилизација, сматра. „Постоји блок јудеохришћанске цивилизације – Европа и Америка, насупрот исламском блоку. Натерани смо да бирамо између једног или другог – Куран или Библија. Зато треба раскрстити с религијом и прећи на филозофију!”

Мишел Онфре (Шамбоа, Нормандија, 1959), један од водећих савремених француских мислилаца иза кога стоји опус од преко 60 наслова, себе представља као филозофа хедонизма, атеисту, левичара, антикомунисту и анархисту. У разговору који смо водили електронским путем, на примедбу да његова реченица „7. јануар је наш 11. септембар. Ово је тек почетак”, звучи претеће, Онфре одговара:

– Чини ми се да водећи медији у Француској шире једноумље које уништава народ и ствара једну масу која без размишљања слуша оно што јој се сервира. Међу тим и таквим диригованим порукама су: ислам је религија мира, толеранције и љубави, имиграција представља добробит за Француску, захтев да деца у школи истински науче да читају, пишу и размишљају представља реакционаран предлог, либерално-капиталистичка Европа је лек за све – она ће решити проблем незапослености, остварити мир међу народима и донети напредак човечанству. Не тако давно и ваша земља била је предмет таквог дезинформисања, појавила се тада етикета – Србија, фашистичка земља...

Ми данас убирамо оно што је посејано: сва она порицања у којима смо живели довела су до тога да изрони све оно што је потиснуто, и то у облику исламистичких напада, опште неписмености, успона Националног фронта, масовне незапослености… Ово што се десило са „Шарлијем ебдоом” је, на неки начин, почетак краја јудеохиршћанске Европе. Нећемо сазнати како изгледа њен крај, за то су потребни век или два, али, у сваком случају, присуствујемо почетку тог краја.

Шта нам говоре карикатуре „Шарлија ебдоа”? Догађај о коме говоримо отвара и питање уметничких слобода. Поигравати се или бити циничан према нечему што је другима свето – да ли и то представља део слободе?

Ја сам атеиста, али не сматрам да треба да вређам вернике како бих се борио против њихових уверења: ја верујем у филозофију, у разум, у разобличавање митова, али не и у увреду која представља презир, нити у цртеже који повређују обичне и скромне људе. Слобода карикатуре није повластица, то је слобода која треба да познаје и право и закон и морал…

У својим књигама пледирате за атеизам. Али, да ли атеизам може да представља претњу верским слободама и разликама? Док се хришћани и муслимани убијају, шта раде атеисти?

Атеизам није никаква гаранција врлине. Совјетски режим, као и режими бивших источноевропских земаља су то званично били, и видели смо шта се догодило… Реч је о религиозном духу, а атеизам се понекад доживљава и замишља кроз религиозни дух. Религиозни дух подразумева напуштање разума и потчињавање догми, а потчинити се атеистичкој догми страшније је него бити верник.

Кажете да, с времена на време, ишчитавате Куран. Шта нам он саопштава о исламу и толеранцији? Будући да живите у земљи у којој је исламска култура веома присутна, како видите везу између те културе и муслиманског насиља?

Читање Курана, Пророкових хадита и Мухамедове биографије не оставља никакву сумњу: у Курану постоје бројне женомрзачке, фалократске, антисемитске, хомофобичне, ратничке суре које позивају на клање, одсецање носа или одрубљивање главе. Наравно, постоје и три-четири суре које говоре супротно, али много је више оних које позивају на масакр у име ислама. Често се дешава да муслимани не познају делове тих текстова и живе у једном мирнодопском исламу, али, нажалост, у тим сурама постоје ствари које могу да оправдају насиље које данас гледамо. Вредности републике, слободе, братства, лаицитета, феминизма, нису компатибилне са словом ислама.

Да ли су напади на „Шарли ебдо”, а касније и на продавницу кошер хране, чисто „француска ствар” или је то последица светске политике?

И једно и друго: у Француској постоји једна унутрашња исламофилија и једна спољна исламофобија. Дискурс који шире елите у Француској је познат: ислам је религија мира, толеранције и љубави. Али, за све то време, Француска, широм планете, бомбардује муслиманске земље што ствара на хиљаде недужних муслиманских жртава, а све то под изговором да се бори против тероризма. Таква спољна политика љути Умат, планетарну детериторијализовану заједницу муслимана која је солидарна и одговара на рат који Запад, својим софистицираним наоружањем, води против ње, одговара на свој начин, кроз наизглед мале ратове: тероризам, атентате, герилу.

Да ли је у овом случају реч о терористичком, политичком или религиозном чину, или, пак, о организованом криминалу?

У тим стварима мешају се религија и мафија, Куран и корупција, продаја оружја и личне неурозе, као и организовани криминал и радикална спиритуалност.

Ако говоримо о терористичким акцијама на једном глобалном нивоу, зашто је Француска сад постала жртва?

Зато што је Француска део коалиције која бомбардује муслимане широм планете. Нико не прети Монаку или Луксембургу, Исланду или Малти.

У париском недељнику „Поен” недавно сте написали: „Од Митерана до Оланда, преко Саркозија, бомбардовали смо муслиманске земље”. Овде морам да приметим да нама није лако да заборавимо да је 1999. Француска, као чланица НАТО-а, бомбардовала Београд и Србију, једну хришћанску земљу, и враћам се на цитат: „Те земље нам нису директно претиле – бомбардовали смо Ирак, Авганистан, Либију, Мали, Исламску државу, што је довело до великог броја муслиманских жртава”. Да ли је, како неки сматрају, реч о „трагичном неспоразуму” између муслимана и Запада или о дубоком политичком расцепу?

У Србији се, заправо, против Србије се одиграла једна велика европска либерално-капиталистичка антинационална игра. Бернар-Анри Леви је у доброј мери заслужан за стварање слике манихеизма у Француској, кад је „добре Бошњаке” супротставио „лошим Србима”! Та либерално-капиталистичка Европа подржава све што укида нације: ислам је био део превирања током којих су се распали стари европски народи, ето, зашто Европа данас прелази преко његове агресивне форме.

Умат, као планетарна заједница муслимана која не познаје границе, служи интересима либералног капитализма који, такође, не зна за границе и обрнуто. А све то да би тржиште постало слободно, конкуренција расла уз помоћ лумпен пролетаријата који пристиже тајним путевима имиграције, а Европа и њене газде корачали руку под руку. И крајња левица учествује у тој игри против нација и подржава ислам који, барем она тако верује, убрзава процес распада капитала. Тони Негри, амблематични мислилац левице, такође, позивао је да се гласа „да” либерално-капиталистичкој Европи…

Нови роман „Покоравање” Мишела Уелбека догађа се 2022. у Француској која добија исламску владу. Колико теза о исламизацији Француске може да буде реална?

Ово је на првом месту књига о покоравању интелектуалаца. Ислам је у другом плану, ово је, најпре, роман о колаборацији. Зато се не треба чудити што су сви новинари колаборационисти и интелектуалци који колаборирају с масовним медијима оштро критиковали то дело које наглас каже оно што Француска тајно мисли, а што масовни медији спречавају да се каже и чује...

Уредник, Редакција за културу РТС-а