Четири епохе дубровачке књижевности

У „Српској књижевној задрузи” јуче је представљена књига проф. др Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности”, која је недавно изазвала велике полемике у Загребу када је оцењена као „иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”. О књизи, објављеној у „Колу”, говорили су проф. др Мило Ломпар и ауторка, а одломке из дела Марина Држића и Џива Гундулића казивао је Срба Милин.

Злата Бојовић (1939), историчар књижевности, редовни је професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за српску књижевност. Главни део њених научних истраживања јесте – дубровачка књижевност. Књига „Историја дубровачке књижевности” садржи четири тематске целине: „Путеви хуманизма”, „Век ренесансе”, „Епоха барока” и „Дубровачко просветитељство”.

Дубровачка књижевност, као и низ других књижевности, истиче Злата Бојовић, историјска је категорија и о њој се, са књижевноисторијског становишта, говори у поетичко-историјско-теоријском оквиру коме је припадала. Тај оквир јесу и књижевне и некњижевне, временске и просторне, и све друге координате у које је она смештена током више векова, све до оних година до којих је постојала, до почетка 19. века. Свако касније, а то значи и садашње, одређивање и померање тих координата у сваком погледу је накнадно и ретроактивно и не припада дубровачкој књижевности.

Мило Ломпар

Само издвајање и уцеловљавање дубровачке књижевности био је природни резултат њеног тока развоја (од раних деценија 15. до првих година 19. века). Та је књижевност – иако је била ограничена у свему, пре свега малом средином у којој је настајала, значајним делом и језиком – доживела је потпуни развој током четири велике епохе, кроз које су се преламале поетике и књижевноисторијске паралеле европских књижевности, и остварила непрекинути садржајни, природни континуитет који, веома често, управо те друге, далеко веће књижевности, нису имале.

Ауторка је желела да ништа што је суштински важно не остане изван ове књиге, а да све оно што је у њој потврди виталну снагу литературе која, без обзира на савремене, то јест оновремене и касније судове, налази свој пут и себи обезбеђује најправедније место. У складу са природом ове књижевности, наглашава Злата Бојовић, четири њена поглавља, четири епохе својим садржајима и својим насловима, надамо се, јасно одређују њену природу, њену суштину, њене вредности, не само уско књижевне, као и њене границе.

И док професорка Бојовић није хтела да коментарише гласове који стижу из Хрватске, професор Ломпар, с полемичким жаром, говорио је о „цензорским очима хрватске културне политике”.

Мило Ломпар, у својству секретара „Српске књижевне задруге”, указао је на околности које су се недавно догодиле поводом ове, несумњиво, научне књиге. Реч је о политичким реакцијама на њену појаву, које су дошле са највиших места хрватског парламентаризма (Хрватског сабора) и извршне хрватске власти (председник хрватске владе). Ове неутемељене и произвољне, премда свакако злонамерне, недемократске и репресивне исказе ваља осветлити у склопу традиције којој – без обзира на идеологије и времена – заувек припадају.

Тако је државна политика, одређујући услове које комунистичка диктатура прописује као једино прикладне за било какав научни разговор, одлучила 1949. године ( „Борба”, 29. децембар 1967.) да Министарство за науку и културу образује Комисију за израду уџбеника историје књижевности која је прописала не само да се дубровачка књижевност не сме сагледавати као регионална и посебна књижевност нити, пак, изван хрватске књижевности, него и да „о овом раздобљу, о епохи и појединим писцима, треба да пишу књижевни историчари из Хрватске”.

Редигујући свој текст за „Енциклопедију Југославије”, око 1965. године, Миодраг Поповић је запазио како је изостављен један део његове реченице у којем је било записано како је дубровачка књижевност заједничка српскохрватска баштина. Само због појављивања „Прегледа српске књижевности” Павла Поповића, у програму студентске лектире, вођена је (1967.) идеолошка хајка у којој је – у име „наше социјалистичке Југославије” – културно-политички нагласак стављан „на шовинистичку оријентацију која се огледа у уклапању дубровачке литературе, у другом поглављу књиге, у српску књижевност”. У складу са таквим настојањем, ЦК СК Србије упућује (8. маја 1968.) Мирку Тепавцу информацију о раду на историји књижевности народа и народности Југославије, у којој каже да се дубровачка литература „обрађује као део хрватске књижевности”.

Отуд је, 1971. године, „књига покојног професора, Драгољуба Павловића ’Старија југословенска књижевност’... мета... оштрих напада” у Загребу, па Бранимир Донат пише како Павловић „све оно што припада ’корпусу хрватске књижевности атрибуира као наша приморска књижевност’”. Посебан значај придаје се чињеници да је реч о сталном универзитетском уџбенику, јер је то подлога за закључак о томе како је „то својатање саставни део програма из књижевности”. Тако се на универзитетску наставу у Београду увек (и 1967, и 1971, и 2015), мотри цензорским очима хрватске културне политике.

Дубровачка књижевност, у књизи „Историја дубровачке књижевности”, додаје професор Ломпар, схваћена је као аутономна књижевна појава, испуњена „одређеном мером аутохтоности и посебности”, која, својим различитим својствима, представља укрштај различитих културних традиција: у њој се одвија прожимање елемената народног (словинског, дубровачког) језика, који је био штокавски, источнохерцеговачки дијалект ијекавског изговора, са елементима латинског и италијанског језика, јер су књижевна дела написана на сваком од њих. У дубровачкој књижевности постоји видан дотицај докумената и дела која су написана ћирилицом и латиницом.

Ломпар је, такође, нагласио да је Злата Бојовић, исписала озбиљан научни, књижевноисторијски и поетички рукопис, на част нашој науци и – на чему посебно истрајавамо – „Српској књижевној задрузи”.