Кад је дијагноза црна

У тренутку када им се постави дијагноза рака, многи имају потребу да преиспитају дотадашњи животни стил, да отворетеме o којима брине сваки човек, био болестан или не – а то су основна егзистенцијална, социјална и породична питања. Погрешно је уверење да људи који се суочавају са раком имају неке друге проблеме, а не само „обичне животне”, објашњава за „Магазин” Сандра Бијелац, психоонколог.

– У терапијском процесу, када је он добро вођен, особа може да освести и непријатне ствари, како за себе тако и за чланове породице. Тада је неопходно сачекати да након стеченог увида одлучи шта жели даље са тим сазнањем. Понекада те спознаје остају „између четири зида”. А која је ту улога психоонколога? Свакако да познавање биолошких основа психичког живота и човековог функционисања уопште, карактеристика саме малигне болести, као и психотерапијских техника стручњаку даје сигурност и већу стручност, али понекад је довољно немати предрасуде и страх и показати вољу да се саслуша и саосећа са човеком који пати – каже наша саговорница.

По основном образовању дипломирани дефектолог, Сандра Бјелац је специјализирала социјалну рехабилитацију, а сада на докторским студијама Медицинског факултета, неуронаукама, обједињује теоријско и практично знање стечено кроз едукације и непосредни рад у области психичког живота и онкологије. Психоонкологијом се бави од 2006. године кроз научно-истраживачки, саветодавни и психотерапијски рад с оболелима од рака и члановима њихових породица.

– Не мислим да се професионалци разликују према квалитету рада, мада и то је дискутабилно, већ више према односу који имају у односу на људе који болују од ових болести. И међу стручњацима постоје разлике у односу на њихова уверења о људима који болују и самој болести. Људи, ма које образовање имали, боје се патње, смрти, немоћи…Отудаи међу психолозима преовладава уверење да рад са онколошким пацијентом подразумева рад на „тешким темама”, што у највећем броју случајева није тачно – тврди Сандра Бијелац.

Жене чешће траже помоћ

Рак је болест која се десити било коме, било када. За стручну помоћ се обраћају сви у свим фазама лечења. Ипак, примећује наша саговорница,њен је утисак да први корак у тражењу стручне помоћи чешће учине жене, без обзира на то да ли оне саме болују од рака или су подршка члановима породице.

– Мушкарци некако теже и ређе иницирају први контакт, али далеко од тога да мање страхују или пате. У каснијим фазама лечења на саветодавни третман се јављају и сами чланови породице, којима је изразито тешко, а на чију патњу се мање обраћа пажња или је они прикривају да не би оптеретили болесног члана. Период палијативног збрињавања и период након смрти болесника је такође веома тежак за породицу и тада врло често траже стручну помоћ, јер се у том периоду мешају многобројне непријатне емоције: туге, страха, немоћи, кривице… – указује психоонколог.

У медијима и на друштвеним мрежамапомиње семноштво разних алтернативних метода за лечење рака, и велики број оболелих их упија верујући да су баш оне„чаробне”, те да не морају на операцију, зрачење или хемиотерапију. Без обзира на то колико је медицина напредовала, људи се узнемире при самој могућности да болују, а када се суоче са неопходношћу лечења, онда количина непријатних емоција може бити толика да их паралише за свакодневне активности.

– Рак је и данас синоним за патњу, немоћ и смрт, и зато је тако тешко примити вест о личном оболевању или болести члана породице. Јако мало се говори о позитивним ефектима лечења,чешће се прича о томе ко је умро, како се мучио, без ког дела тела је остао и слично. Требало би више истицати да се поједини облици ове болести лече ако се открију на време, да је период лечења психички и физички тежак, али да је пролазног карактера. Рецимо, губитак дојке не мора да буде трајан:захваљујући пластичној хирургији, овај недостатак се надокнађује корективним операцијама. Губитак косе је привремен. Многи непријатни ефекти лечења су пролазног карактера и у великом броју случајева, након онколошког лечења, живот се наставља тамо где се зауставио. Људи се враћају на посао, поново преузимају своје социјалне и породичне улоге. То не би требало да губимо из вида – истиче Сандра Бијелац.

Она указује на још један стереотип, са којим се, не само у нашој средини, суочавају онколошки пацијенти.

– Оболели престаје да буде брат, друг, шеф, комшија, научник… и постаје „онај који, јадан, болује од рака”. То је главна грешка и заблуда. Важно је да се особа која болује и чланови њене породице не поистовете са болешћу, да не прекидају животне активности које су дотад имали, да не мењају породичне и социјалне улоге из страха и сажаљења. Онколошко лечење требало би да се интегрише у свакодневни живот, а не обрнуто. Неки животни планови се, наравно, померају, одлажу, неки заувек напуштају, и то су непријатни процеси.Али добити дијагнозу рака није „смртна пресуда” и не треба се према њој тако односити – наглашава психоонколог.

Према њеним речима, често се људи на психотерапију јаве због неких телесних проблема који су углавном последица анксиозности, а упути их лекар након што се утврди да нема телесних обољења сем примарне болести. То су понекад проблеми са сном, разни болови, породични и социјални проблеми, честе свађе са партнером, превише или премало социјалних активности или контаката, занемаривање или превелика окупираност породицом.

– Понекад са мном контактира члан породице забринут због патње или понашања оног који болује. Најдоминантније осећање је туга, али се она углавном не препознаје или прикрива неким другим, прихватљивијим осећањима и понашањима. Људи су понекад љути, агресивни, узнемирени, све им смета, или су плачљиви, смањене енергије и животне радости, повучени, уплашени. И један и други начин ношења са непријатним емоцијама може бити проблематичан како за онога који болује тако и за његово окружење. Нажалост, универзални савет не постоји. Трудим се да сваког прво разумем из његове позиције. То је основа терапијског рада, од мене то очекују. Веома често они који пате не желе то да поделе са блиским особама, да их не оптерете или растуже. Зато је лакше имати неког стручњака са стране коме се може „све рећи”  – објашњава Сандра, додајући да процес зарастања душе тражи време и стручну негу једнако као и процес зарастања тела.

Она примећује да рак никада није болест појединца, већ целе породице, поготово уколико се ради о болесном детету,и неретко се догађа да се мењају обрасци понашања не само оболелог већ и његових најближих. – често то је дубоко индивидуална и лична ствар и захтева суочавање са самим собом.

Без праве институционалне подршке

Да ли се психоонколошка подршка пацијентима у Србији разликује од оне коју добијају пацијенти у другим земљама? Како је она код нас организована, нарочито у мањим местима, ко је пружа, који су недостаци (или предности) у односу на праксу у свету?

– У нашој земљи не постоји организована и континуирана подршка оболелима од рака и члановима њихових породица. Појединачни пројекти постоје, али не ињихово редовно финансирање. Последњи пројекат под покровитељством Министарства здравља Републике Србије и Удружења „Хронос” спровели смо мој колега Урош Рајаковић и ја у децембру прошле године и он је подразумевао групни психотерапијски рад са оболелима од рака. Пројекат је за сада заустављен јер није обезбеђено довољно материјалних средстава за континуиран и дугорочан рад. Надамо се да ће се то превазићи и да ће на територији Београда бити могуће, без финансијске надокнаде од стране корисника, организовати место где ће се оболели и чланови њихових породица осећати сигурно и где ће моћи да добију стручну помоћ – каже Сандра Бијелац.

Психоонкологијом се мало стручњака бави и у самом Београду, а у мањим местима готово и да не постоје, примећује наша саговорница. Чак и удружења оболелих су спорадична, једва видљива и одржива. Зато је неопходно прво едуковати стручњаке за ову област, а затим мотивисати јавно одговорне институције и појединце да поведу више рачуна о менталном здрављу хронично оболелих.

Удружење „Будимо заједно” једно је од ретких које својим чланицама, женама оболелим од рака дојке, пружа све врсте подршке и помоћи. Организовало је велики број акција са познатим личностима и многобројним стручњацима из области медицине који су помогли да се више говори о превенцији рака дојке и о томе шта после, када се лечење заврши.

Сандра Бијелац редовно сарађује са, како каже, дивним, топлим и храбримчланицама овог удружења, и од свег срца препоручује да им се обрате све женесуочене са раком дојке.