Челичење

Србија је, нажалост, постала талац своје железаре. Не може никоме да је прода. Још теже је да је затвори, а с великом муком може да је кредитира. Не само зато што се на тако нешто рогуши Европска унија, по чијим је правилима забрањено директно државно субвенционисање индустрије челика, него из простог разлога што наш пренапрегнути буџет не може да издржи и тај трошак. „Железари” се мора сваког месеца дати између осам и десет милиона евра, долара. Свеједно. Тих пара у нашем буџету, судећи по плановима за ову фискалну годину, нема.

Између три подједнако тешка решења треба пронаћи најмање болно.

Разговори са Американцима су пропали, јер смо, као са већ виђеним партнером, одиграли исувише отворену партију покера. И наравно – изгубили. Они су за ту игру мајстори, а њихов долар је већи и од новог Светског трговинског центра на Менхетну.

Шта сада, ако не мислимо да затворимо „Железару”?

Може ли нам јак и професионалан међународни тим менаџера помоћи да увећамо производњу и сачувамо свих пет хиљада запослених? Дај боже, али до таквих чудотвораца биће јако тешко доћи, јер тржиште челика у свету тихује, баш као и наша друга пећ у Смедереву.

Осим Америке, у којој се економија полако буди, a с њом и тражња челика, Европа и добар део света још се бори с кризом. Опала је тражња не само за челиком, већ и бакром, златом... нафтом. Европска и светска економија, чак и Кина са својих импресивних, али стабилних 7,3 одсто, још хватају залет. Јапан већ дуже од деценије чека тржишни дашак.

Ми смо у рецесији.

Није нам проблем да произведемо челик, али коме да га продамо и по којој цени. Садашњих 340.000 тона је недовољно за профитабилно пословање. Ако с новим управницима ту производњу чак и утростручимо, а цене челика остану при садашњих 480 долара за тону, ту нема рентабилности. Мора се знати где је граница исплативости тог посла.

Србија је мали потрошач свог челика. Не уграђује се ни у аутомобиле, јер немамо технологију за галванизацију. Потребно нам је бар сто милиона евра да бисмо могли да производимо лимове за „фијат”.

И сада долазимо до кључног питања – хоће ли ЕУ зажмурити бар на једно око и прећутно нам одобрити да помогнемо „Железари” из буџета или неког другог извора? За сада има добре воље за тако нешто, али та политичка одлука увек је везана за неку контрауслугу. Питање је коју.

„Железара”, јасно је, сама не може да опстане. Потребан јој је јак партнер. Јачи од „Есмарка”. Нисмо имали довољно пара да је продамо. Питање је, међутим, докле ће моћи да троши стрпљење и паре свих грађана Србије који морају да је челиче кроз порезе. Избор није лак, али мора бити наш и дугорочнији.