Чудо се није десило

„Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића (1975) сигурно је једна од најбољих српских драма икада написаних. То је поетско дело „обложено” филозофијом, о запуштеним људима без могућности да се искобељају из друштвеног подземља. Симовић људски, саосећајно расеца кафанско, патријархално-малограђанско окружење надомак Београда, усмеравајући пажњу на драму патње и усамљености трагичног појединца, али и на метафизичку утеху, кроз увођење оностраног. 

Представа редитеља Егона Савина је остварена без стварног надахнућа и жара, недостаје јој сценске живости и зачудности на плану разигравања позоришног језика. Имајући у виду несвакидашње поетско богатство и раскошне метафизичке домете Симовићеве прворазредне драме, животну бујност њених ликова, Савиново читање није изнедрило очекивани ватромет значења. Другим речима, у овој представи текст није заживео у пуном маху. Сценско читање је утемељено у стилизованом поетском реализму, али доста ограниченом, сузбијеном, задржаном.

Радња је пребачена у деведесете године двадесетог века, у време срозаног морала и опште људске офуцаности (драматург Славко Милановић). У грађењу контраста туробној атмосфери свепрожимајућег безнађа, кључно место дато је аудио и видео елементима. Минималистичка клавирска музика се пробија кроз познате, непрестајуће звуке шарганске кише и грмљавине, а мутне фотографије бескрајних водених пространстава се протежу на целом зиду у позадини игре (избор музике Савин, видео и аудио продукција Петар Антоновић). Они имају поетски значај, доносе некакву утеху у чемеру преживљавања на муљавом кафанском дну. Но, иако ови редитељски поступци јесу заводљиви, не може се рећи да су претерано оригинални.

У игри се посебно издвајају два лика жена које су надрљале, жртава мушких лажи, грубости и себичлука. Наташа Нинковић је изражајно представила Госпаву, сељанчуру јефтино изазовног изгледа, принуђену на најстарији занат на свету због беде. Цмиља Хане Селимовић такође је уверљив лик, наивнија је и једноставнија малограђанка, у односу на Госпаву. Цмиља је због свог неискуства лак плен мушке похоте, Анђелка који је тврдо, недовољно убедљиво представљен (Иван Босиљчић). Душанка Стојановић Глид солидно игра чвршћу, мудрију и суздржанију Иконију, власницу мусаве кафанчине „Шарган” у којој се радња одвија.

Чеховљевској атмосфери опште безвољности, тромости и пораженог живота, доприносе ликови „кафанских инвентара”, повученог Ставре (Небојша Кундачина) и периферијског активисте Милета (Александар Ђурица). Предраг Ејдус харизматичније игра чудотворног Просјака, доносећи на сцену одлучну мудрост. Бранко Видаковић уноси трунке комичке живости у улози Скитнице, док Борис Пинговић круто истиче очајнички вапај за политичку моћ Вилотијевића. Залутале војнике Манојла и Танаска играју Александар Срећковић и Никола Вујовић, не одвајајући се стилом глуме од осталих, иако су из другог света, сугеришући тако њихову нераздвојивост.

Сценографија, савремена и стилизована, у највећем делу представе је неупечатљива, безлична, у складу са режијом. У последњој, седмој слици драме, сценски простор постаје симболички изазовнији, када позорница означава гробље, као косу падину, уместо дотадашње опште представљене кафане (сценограф Герослав Зарић).

Може се рећи да је суштински проблем Савиновог сценског читања судбина шарганских тужних губитника тај што је оно више универзално него конкретно, опште је, а не појединачно и специфично. У тој општости се губи његова динамика, као и опипљивији разлог постојања, који је посебно потребан када се на сцену поставља већ много пута постављана класика.