Одговор Мухарему Баздуљу

Прошле недеље сам на свом „Фејсбуку” и на „Пешчанику” објавила текст поводом Баздуљевог приказа сабраних дела Душана Кецмановића у „Времену”, који ми се није допао. Баздуљ ми је на то одговорио, али не ни у „Времену”, ни на „Фејсу”, ни у „Пешћанику”, веч у „Политици” и то писмом уредништву. Увек сам и мислила да су Жарковић и Смајловић једна глава, а ето ми сад и доказа: Баздуљ се чак није ни потрудио да фингира како су у питању одвојене редакције, већ једна иста с једном истом идејом водиљом: обрачунати се са оним што ти људи воле звати „другом Србијом”.

У овом свом тексту Баздуља опет не занима тема, он се само, као и обично, ад хоминем острвљава на неистомишљеника. Сада тврди како ја не знам ни о чему ништа, али ми као, између редова ипак признаје драме. Ја бих узвратила истом мером, али књижевно дело Мухарема Баздуља не познајем, спорадично пратим само његов новинарски рад и то ме довољно узнемирава.

То како ја не знам ни о чему ништа, Баздуљ је одлучио да поткрепи двема мојим неопростивим грешкама – прва је чињеница да сам у тексту навела да је њему његов бади Ћирјаковић ћеститао што је сковао појам „аутошовинизам”, а у ствари је било обрнуто: Баздуљ је Ћирјаковићу ћеститао ту ствар. То што ни један ни други нису аутори иначе крајње проблематичног појма и то што ја то објашњавам у свом тексту, нема везе. Извињавам се што нисам пазила на часу кад су пљуштале међусобне сердаре, војводо, похвале „Политикиних” колумниста, учила сам целу ноћ, све ми се помешало: и Баздуљ и Ћирјаковић, Смајловић и Жарковић, Катарина Ђорђевић и Мирослав Лазански. Не знам да ли је то заиста само моја кривица?

Баздуљ ми, као други доказ да не знам ништа, такође, замера што сам помешала двојицу Саша – Ћирића и Илића, што сам и сама, како је уобичајено у онлине текстовима, нагласила следећом фуснотом: „Едит: Грешком сам написала да је у питању Саша Илић, а не Ћирич, а заправо је и небитно, јер би и Саша Илић, баш као и Саша Ћирић био нападнут на исти начин, јер је једино битно да су обојица сарадници ’Пешчаника’”. Та је моја погрешка управо и аргумент за оно о чему говорим, јер у Баздуљевим наступима уместо имена Саше Ћирића, кога назва „злочудно тупим” и „морално тупим” као и „бескрајно одвратним” може стајати и неко друго, на пример: Дејана Илића, Саше Илића или моје, потпуно је небитно. Једино што је битно је што смо сви ми објављивали или још увек објављујемо на „Пешћанику”.

То што ме Баздуљ с подсмехом назива „професорком”, тек не разумем. Ја јесам професорка, то ми је занимање и то ми пише у радној књижици; од тога не знам ни како ни зашто да се браним.

Свеукупно, Мухарем Баздуљ закључује да сам генерално глупа, па не знам ни елементарно значење речи које користим. То је понекад тачно: када сам писала да не разумем како неко, ко објављује у озбиљним медијима и живи од књижевности, уопште може да користи синтагме као што су: „роман на длану”, „далеко од завичаја”, „језик који вибрира” као Баздуљ у свом приказу дела Душана Кецмановића, стварно ми није до краја било јасно значење ових речи. „Роман на длану који вибрира далеко од завичаја” би могао бити и неки концепт вредан белешке Иполита Тена, да није питања која разоружава: како један релативно млади писац 2015. године може озбиљно да изнесе тврдњу да је ово или оно „чиста књижевност”, а да притом не падне мртав од смеха? Признајем: стварно не знам значење речи „чиста књижевност”. Штавише, била сам убеђена да тако нешто више не постоји, осим у књижевним клубовима углађених госпођа што се нађу једном месечно да дискутују о Велмаркама или за софром на слави Василија Крестића. Извињавам се и због ове заблуде.

Да сумирам, колумниста „Политике” сматра да је едит дугме на „Фејсу” за рибице, и да прави аутори, како сам казе, укуцају у хардкопи шта имају и после немају право да мењају. Ја сам, као што сви видите, дисграфичарка, мешам ч и ћ и још нека слова, али само у куцању. Кад говорим и кад пишем руком, немам тај проблем. По сто пута погледам и исправим, а опет ми прође нешто. Кад ми текстови излазе на „Пешчанику”, администратор љубазно среди дијакритике, а приступ медијима са лекторима и коректорима – немам. Против овог кључног аргумента да је моје писање, мишљење и начин објављивања – безвредно, немам одбрану. Извињавам се свима што исправљам слова која не препознајем.

Ћиста колумнистика, бато мој, чиста колумнистика.