Сер Петровић

Слободан Петровић, директор „Дунав храна групе” иза које стоји инвестициони фонд „Салфорд”, напао је на коктелу у једном београдском хотелу врсну новинарку „Политике” Аницу Телесковић. Претећи јој тужбом пред више десетина гостију, Петровић је повишеним тоном оптужио Аницу да ради по налогу Мише Бека и да треба да је буде срамота како пише.  

Директору се није допало што је Аница обелоданила резултате истраживања Међународног конзорцијума новинара истраживача о томе ко све послује преко офшорова. Његов јавни излив беса био би недопустив чак и да је наша колегиница нешто погрешила – а није.

Има ли Петровић икакву свест о томе да је његов поступак класичан притисак на слободу штампе и груб покушај авансног ућуткивања новинарке „Политике”? По свој прилици нема, иако је дао лични пример бахате цензуре о којој се новинари ретко усуђују да говоре, чак много ређе него када на њих заурлају једнако бахати политичари.

Запрепашћен што се његово име појављује у новинама без учешћа пи-ар службе, Петровић је умислио да може јавно да испољи оно што његова привилегована каста приватно осећа према новинарима – презир.

У покушају да ућутка нашу новинарку, Петровић јој је заправо помогао у њеном истраживачком раду, у шта се читалац може уверити у данашњем броју „Политике”. Редакција му свеједно није захвална на помоћи из нехата.  

Исти осећај недодирљивости не краси само главе наших покондирених тајкуна и остале бизнис и политичке менажерије. Тако је и далеко већег играча, ветерана британске политике, сер Малколма Рифкинда политички у парампарчад разнео властити его. Јер како другачије објаснити да бивши министар одбране, шеф дипломатије и актуелни председавајући парламентарног комитета који надгледа британске обавештајне службе, падне на фору на коју не би пао ни Џеј у доба када је шибицарио по Дорћолу. Наиме, британски новинари лажно су му приступили као представници измишљене кинеске компаније која му је понудила да лобира за њих, уз дневну апанажу од 5.000 фунти.

У време када је био млад политичар Рифкинд би сигурно одбио ту понуду, уверен да је свака кинеска фирма огранак моћне КП Кине. Али, стари Рифкинд, који је с временом створио илузију о сопственој свемоћи, чак и као политички контролор британске тајне службе, упао је, попут политичког балавца, у новинарску замку. Поднео је оставку, али није  извређао чак ни новинаре који су му сломили политички врат.

Рифкинд је тако постао пример искусног политичара који је несмотрено покушао да се бави бизнисом. Петровић је, у исто време, постао пример искусног бизнисмена који је несмотрено хтео да се бави „Политиком”.