Приручник за гангстере

Пет векова колико је прошло од како је Николо Макијавели изазвао политички шок објављивањем „Владаоца”, ово ремек-дело због којег је његов аутор често био оптуживан као аморални циник, успешно живи у пракси савременог света.

Кључна порука „приручника за гангстере”, како је Макијавелијеву књигу описао славни британски филозоф Бертранд Расел, сведена је на принцип да „циљ оправдава средство” и да у политици нема моралности. „Нека се владалац, дакле, труди само да побеђује и да држи власт, средства којима ће се служити увек ће се сматрати часнима и биће хваљена, јер се светина задобија увек спољном страном ствари и успешним исходом подухвата, а у свету постоји само гомила, док мањина излази из сенке једино онда када већина не зна на кога да се ослони”, писао је Макијавели 1513, пошто је протеран из вољене Фиренце.

Колико ме то неодољиво подсећа на овдашње политичаре који не успевају да умакну навици да сународнике посматрају само као гласаче, као сопствене клијенте, као вернике једне парохије, а не као грађане чија је свест предмет непрекидне дораде.

Превелика је количина Макијавелија по глави становника у земљи у којој је процес транзиције донео конфузију око идентитета: посткомунисти, постсоцијалисти, постпартизани, постчетници, пострадикали, постдемократе… Земљи у којој је Милошевићев брутални макијавелизам отворио простор оголелим прагматама којима је власт – најчешће и новац који она доноси – једини циљ. А све под плаштом велике забринутости за безбедност државе и бољитак народа.

Зар то није управо оно по чему је Макијавели остао упамћен: одбацивање елементарне политичке моралности, инсистирање да управљање државом мора да почива на реалном сагледавању корумпиране људске природе, да владар мора да има снагу лава и лукавство лисице.

„Из искуства се види да су у наше време велика дела учинили они владаоци који су мало рачуна водили о датој речи и који су лукавством умели преварити људе па су, на крају, побеђивали оне који су се ослањали на законитост”, пише Фирентинац који је постао синоним лукавог тиранина.

Једна за другом, српске власти показују да су склоније да искључиво траже пут ка изборној победи него да се удубљују у квалитет и моралност политике. Склоније су институцијама које би, као „лего коцке”, биле поређане једна на другу, уместо да парламент, влада и судство функционишу у истој равни.

То је оно што каже Макијавели: политика мора да има сопствену моралну логику која владаоцу допушта да зарад државе, и власти, заборави на конвенционалну етику.

Злоупотреба власти није ексклузивно власништво ренесансне политике. Догађа се свуда, у свако време, на сваком месту, у свим односима. Зато принципи које је Макијавели открио подједнако припадају и нашим животима.

Док свеколики страначки преторијанци међусобно ратују за уносне позиције на власти, ствара се држава од које грађани не очекују много. Разочарани народ бежи у апатију. Макијавели је и за то имао прецизну дијагнозу: „Многи су замишљали републике и монархије, које се заиста никада нису виделе ни постојале. Толико је далеко од онога како се живи од онога како би требало живети да човек који, уместо онога што чини, ради оно што би требало чинити, доживљава пре своју пропаст, а не успех.”

Макијавели није стварао систематичну теорију. Ограничио се на максиме, афоризме, рецепте који владаоцу могу да помогну да преживи издајнички свет који га угрожава.

Зар српска политика већ деценију не иде цик-цак путањама? Без много дугорочних визија, али уз свакодневна подсећања о угрожености владаоца, која треба да га сачувају на власти?

Док је покушавао да се додвори „величанственом Лоренцу де Медичију”, Макијавели је себе представљао као великог патриоту. „Волим своју земљу више од сопствене душе”, писао је. Веровао је да својим упутствима може да помогне Фиренци, да је ослободи корупције, да је претвори у „снажну, уједињену, ефикасну, морално опорављену, дивну и победничку патрију”.

У чему је реторичка разлика са савременим макијавелизмом у верзији српских владара који показују склоност да такву државу праве ослањајући се на ауторитарност и ширење страха као врлине владаоца? Чини се да им сасвим одговара Макијавелијева порука: „Неопходно је да принц који је заинтересован за сопствени опстанак научи да буде друго од добар.”

Његови најважнији савети владаоцу су да учини све како би сачувао моћ и своју државу и како би друге спречио да постану моћни. Како би стално одржавао полуратно стање. Како би маскирао праве намере и поштовао само она обећања која су у интересу владаоца. Како би елиминисао снажне око себе. „Боље је да те се боје него да те воле.”

Данас живимо у временима демократије у којима „владаоца” бирају грађани и од кога се очекује да се понаша у складу са нормама одговорности и транспарентности. У поређењу са временима Макијавелијеве Фиренце много се одмакло у правцу кодификације индивидуалних људских права.

Како се онда догађа да нам поређења са ауторитарношћу и корупцијом Фиренце делују тако блиска? Биће зато што „уместо да буде светац у свету грешних, владалац мора да прикупља моћ и сурово руши непријатеље, да се не плаши да ће га оптуживати као злог и бескрупулозног”.

Немам, лично, ништа против прагматизма, али он не може да буде свевладајући. Рецимо у судству, људским правима, у остваривању слободе медија. Нека етика мора да постоји. Па и у политици.

Када би могао да погледа савремену српску политику Макијавели би рекао: „Ово ми се чини познато.”