Сви њихови министри

Актуелни и бивши министар одбране већ месецима су у политичком клинчу. Било је занимљиво па постало досадно. Кључнa недоумица у јавном обрачуну Драгана Шутановца и Братислава Гашића јесте ова: ко је од њих двојице гори министар одбране?

Тешко је пресудити пред тешким и ниским ударцима двојице бораца и личности важних за одбрану земље. Мада су они пре свега војници својих партија, одређени од ње (или били одређени), да се баве пословима у врло сложеном животу државне легитимне силе. И ова партија на власти, као и свака пре ње, покушава да војску упрегне у своју идеју о употреби државе. Министри су у том послу важна, али по некад и прилично шкрипава трансмисија у дистрибуцији владајуће политичке воље.

Ако учинимо себи задовољство, и направимо овлаш увид у инвентар људи који су били министри силе, можемо сабрати врло занимљива искуства о томе како се тај посао ради.

Сваки почетак свачијег мандата обележен је идејама темељних реформи. Како то гордо и празно звучи, ако се зна да је и претходник реформисао све што је мислио да треба, и уверен да уме. Ако је неко заборавио, један од министара био је и један од председника ове државе: Борис Тадић. Све реформе које је започео, као и све друго, завршено је углавном у неостваривим вербалним огледима.

Нову фазу реформе, које су, такође, биле нерешива пројекција, започео је у своје време и Првослав Давинић, човек достојан литературе. Због израелског сателита, опремања војске преко фирме „Миле Драгић” (случај самоперивих гаћа), и још неких подухвата који нису далеко од нивоа одбрамбене фантастике. Суђено му је, и није осуђен, што је доказ да су његови експерименти можда били и корисни. Шеф партије која га је предложила, лично га је сменио: Млађан Динкић. И то због афере с Драгићем. То ће Динкића, много касније, коштати скоро хулиганског избацивања из хотела „Москва”. И то је одбрана земље.

За свог мандата, Драган Шутановац је имао својеврсни сукоб ауторитета, јер му је начелник Генералштаба Здравко Понош буквално отказао послушност. Мада таква категорија (послушност) и није предвиђена на релацији министар–начелник. Војском командује председник државе, па је Понош прозвао министарство „проточним бојлером”, уз сликовито поређење: „Ми имамо воз (војску), али бадава кад је пруга (министарство) покварена.” Тадић је сменио Поноша („једног од најбољих генерала у региону”), уз поруку да се морају поштовати ред, рад и дисциплина.

Нема података какви су резултати реформи које је спроводио Шутановац. По скромном суду овог аутора, ништа се значајно није догађало. Човек је само обављао партијски посао, као сви пре и после њега, службенички, са скромном креативношћу, колико је могао и умео.

Из Крушевца је дошао Братислав Гашић, тамошњи градоначелник, како би ослободио бар једне дужности хиперактивног Вучића, који једва да је и навраћао у министарство одбране. То, наравно, није спречило Гашића да његова прва изјава буде преко сваке мере сервилна: „Трудићу се да у обављању дужности министра одбране, достигнем стандарде које је поставио Александар Вучић!”

Министар са титулом „витеза од чарапаније”, можда би мирно одрадио свој мандат, не мешајући се ни у шта кључно, поштујући стандарде општег сиромаштва у друштву. Да није било оне афере са тучом припадника Жандармерије и „Кобри”, и учешћем војне јединице у чувању премијеровог брата. Ту се министар уплео као паче у вуну, и без ваљане правничке подршке заратио са заштитником грађана.

Не би било ништа страшно да се та афера није раскрупњала, па је уплитање омбудсмана у тајне „којима нико нема приступа”, проглашено, како то обично бива, нападом на војску и систем одбране. У ствари, то је један од модела да се владајућа група поистовети са државом и војском, и у томе се свака критичка реч препознаје као рушилачка. Стиче се утисак да војска ипак није толико на нишану непријатеља државе колико је маргинализована од саме државе.

Нема одрживе идеје о технолошком иновирању, слабо иде са решавањем стамбених проблема. Још има војних бескућника који живе у старим касарнама. Министар, као она шкрипућа трансмисија владајуће воље, није успео, ако је уопште желео, да подофицире и официре који су на оперативним пословима, ослободи смањења ионако скромних плата. Тако да официри средњег ранга зарађују тек нешто више од 42.000 динара (просечно), а то су људи који непосредно командују основним јединицама (вод, чета).

У тој немој социјалној драми исфорсирани сукоб са омбудсманом послужио је за уобичајену мистификацију и замену теза о томе где је заиста порекло руинирања војске и њеног људског потенцијала.

Наравно да положај војске и њених припадника не може бити заташкан оптужбама око тога која је власт дотле довела, и која партија је успела да делегира горег министра. Мислим да се у том послу, заслуге сасвим лагодно могу поделити на равне части. Независно од тога чија олигархија влада нашим животима.