Где пронаћи човека

У праву филмску чаролију на 43. Фесту без сумње спада и филм „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина” („Поштареве беле ноћи”) Анреја Кончаловског, награђен „Сребрним лавом” за најбољу режију на прошлогодишњем Венецијанском фестивалу.

Поетско-реалистички филм о малим, обичним људима већим од живота, сниман је на северу Русије, на обалама језера Кенозеро, где у богатству прелепе и раскошне природе живи омалена заједница сиромашних људи, потпуно изолована од спољног света. Занимљиво је што је ово и квазидокументарни филм, сви „глумци” у њему, па и поштар Алексеј, играју сами себе. Професионалних глумаца у филму нема. Зато све пршти од аутентичности и неког узбудљивог реализма, на граници са магичним. Визуелно леп (сниматељ Александар Симонов) и дубоко емотиван егзистенцијалистички филм.

На Фесту је дочекан и „Рез”, нови филм Фатиха Акина, први о геноциду над Јерменима у Турској током Првог светског рата који потписује редитељ турског порекла. Нажалост, од своје снажне, епске приче на важну историјску тему и свог добро написаног сценарија о судбини Јерменина Назарета (Тахар Рахим), који после преживљеног покоља трага по целом свету за својим изгубљеним ћеркама, Фатих Акин је начинио американизовано-романтизовани квазивестерн филм, класичног холивудског изгледа.

О контроверзном краљу кокаина, Колумбијцу Паблу Ескобару, филмове су снимили и Оливер Стоун и Џо Карнахан, а за најновију полубиографију која је производ фикције „Ескобар – изгубљени рај” Холивуд је ангажовао италијанског редитеља Андреа ди Стефана. Фестова публика синоћ је видела Бенисија дел Тора као Ескобара, који је недавно за „Политику” рекао: „Градио сам његов лик кроз покушаје да разумем оне који су га доживљавали као свеца и покушаје да разумем и оне који су га сматрали ђаволом...” Још једна изврсна Дел Торова улога, којој је приступио пажљиво и због које се знатно угојио како би био што сличнији човеку „свецу и ђаволу”.

Вечерас је на Фестовом програму и занимљив амерички филм „Рвање са лудилом” („Foxcatcer”) Бенета Милера („Капоте”), истинита прича о освајачу олимпијске златне медаље у рвању Марку Шулцу (игра га Ченинг Тејтум), кроз коју редитељ амерички сан претвара у ноћну мору. Златним рвачем господари његов спортски спонзор, чувени мултимилијардер и спортски фанатик Џон ду Понт, иза чијег се лика и дела крије тешки психопата и манипулатор, због чега је и убијен.

Сутрашњи Фестов дан у „Сава центру” обележиће филм Горана Радовановића „Енклава” са својом светском премијером, али и филмови Џона Бурмана и Малгоржате Шумовске.

Британски и светски класик Џон Бурман нуди свој полуаутобиографски филм „Краљица и домовина”, настао као својеврсни наставак култног филма „Нада и слава”, после 27 година. Филм класичне режије, али младалачких осећања током реконструкције једног доба живота у којем је слава бледела, а нада се гасила. „Рат је био завршен, старије генерације су се ’очистиле’ од појмова империјализам и британска империја, а ми из млађе генерације надали смо се да ће се Енглеска потпуно трансформисати. Међутим, класни систем је овековечен, школски је исполиран, а Енглеска није постала оно што смо ми тада очекивали и надали се да ће постати”, рекао је недавно за „Политику” Бурман, дефинишући основну нит свог филма.

Право са 65. Берлинала на 43. Фест стигао је и „Сребрним медведом” за најбољу режију награђен филм „Тело” Малгоржате Шумовске. Филмска прича о судском истражитељу-кривичару, постаријем удовцу, његовој анорексичној ћерки Олги и психотерапеуту Ани, на фин, шармантан и духовит начин говори о проблемима суочавања са губитком вољених особа, прилично је комплексна медитација о усамљености срца и сукобу између рационалног и веровања у натприродне силе. Кроз три лика Шумовска нуди поглед на три радикално различита приступа телу и души. Један кроз анорексију, други кроз свакодневне сусрете са мртвим телима и трећи кроз терапеутске сеансе комуникације са астралом. Врло добар филм који не треба пропустити.

----------------------------------------------------------------

Фестивалски „гаражни филм”

Из филма „Унутра” Мирка Абрлића и Јелене Марковић

И у Фестовом програму „Микровејв” (Дом синдиката) има шта да се види. Реч је о домаћим но буџет филмовима, некомерцијалним филмским делима насталим уз помоћ штапа и канапа, као нека врста алтернативе главној кинематографској струји.

Лидери овог српског „гаражног филма” чије је постојање евидентно, јесу Милутин Петровић и Саша Радојевић, који један другог помажу, и пишу и режирају и глуме. Егзистирају са тим својим шармантним синдромом Петра Пана, творећи – филм у филму о филму – под називом „Петља” (Милутин режира, снима, монтира, бира музику, а Саша пише и глуми), у којем се догађа тај сусрет Холивуда и европског андерграунда, визуелно истражује феномен еротике и трага за чаробњаком слике. У жељи да буду нека врста авангарде двојац Петровић–Радојевић истрајава, живећи и стварајући у неком свом свету, у којем мора да им је лепо.

За филмове попут „Петље” неопходно је постојање неког малог биоскопа или дворане у мултиплексу, у којима би они могли бити на редовном репертоару, како би се дала шанса публици која такве филмове воли. У таквом биоскопу сигурно би своје место нашао и филм „Унутра” Мирка Абрлића и Јелене Марковић. Иако занатски несавршен, ово је један од оних филмова који имају значајан социјално-друштвени ангажман и едукативну функцију. Реч је о затворској причи, чија је радња смештена у специјализованој затворској болници на одељењу за осуђене наркомане. Аутори износе чињеницу о постојању само једне такве у целој Србији (Централни затвор у Београду), упознају гледаоце са правилима установе, али и хијерархијским, самоорганизованим поретком осуђеника, унутрашњом и спољном деструкцијом. Главни јунак Јован на служење једногодишње казне стиже „чист” (од дроге) и потпуно здрав (без хива или хепатитиса Ц), а у установи која би требало да га потпуно рехабилитује, постаје и наркоман и болесник. Са становишта великог упозорења младима – користан филм.