Дoбро јутро, „Политико”

Драго ми је да сте у јучерашњој ,,Политици“ објавили интервју са епидемиологом пуковником др Радованом Чеканцем, очигледно у оквиру свих прошлогодишњих и овогодишњих медијских акција поводом стогодишњице Великог рата.

Међутим, жалосно је да је овај интервју, потписан од гђе Оливере Поповић, базиран управо на књизи коју др Чеканац држи у руци са насловом „Српски војни санитет 1914-1915 године“, коју смо уредили генералмајор у пензији др Бранислав Поповић и ја, у издању Министарства одбране, Управе за вoјно здравство и Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, а да то ни наведено није, као ни чињеница да су скоро сви подаци изнети у интервјуу црпљени из ње. Међу њима има и до сада потпуно непознатих чињеница пронађених у два заборављена дневника који се чувају у архиву САНУ ,које сам пронашао и истражио. О овоме у књизи постоје три рада (носиоци теме пук. проф. др Драган Микић, пук. др Чеканац и ја). У њима је елаборирано све што се дотле знало и оно што смо сопственим архивским истраживањем нашли у вези са овом епидемијом.

Не дозвољава ми простор да ову тему елаборишем до краја, али историјске истине ради, морам подвући да међу 111 лекара умрлих од пегавца, шест од трбушног тифуса, два од рекуренса и три од других болести нису били само српски, већ и страни лекари добровољци или из мисија, али и лекари заробљеници који су се ставили на располагање српском санитету у тој стравичној борби. Такође, умрло је и 16 студената медицине, четири старија докторанда медицине, 15 лекарских помоћника и сестара од којих 13 страних, један војни апотекар, десетине добровољних српских болничарки (међу њима и сликарка Надежда Петровић)и стотине ако не и хиљаде анонимних хероја војника и подофицира болничара српске војске и заробљеника.Само у Ваљеву умрла су 22 лекара, у Нишу 15, у Скопљу осам, у Крагујевцу шест. Трагично је да је у овој епидемији српски војни санитет остао без већине својих младих лекара, помрли су сви активни поручници и већина капетана друге класе, међу њима и неколико нада српске медицине, а слично је било и међу резервистима. Умрла је и млада др Драгиња Бабић, берлински дипломац којој је нуђено место асистента на клиници у Берлину.Умро је и хирург др Тома Леко, асистент бечких клиника и сјајан анатом.У своме младалачком самопрегорном ентузијазму сагорели су на најстрашнијем од свих фронтова, на фронту у борби против Смрти.

Постоји још једна опомињућа истина коју је овај интервју са закашњењем од скоро десет година открио, потврђујући два тужна правила одомаћена на српској медијској сцени. Нажалост, не само у „таблоидној”, већ и у озбиљној, каква је „Политика“. Прво правило: кампањско интересовање. Мислим да га је непотребно објашњавати. Некада је корисно, као сада поводом 100-годишњице највећих и најтрагичнијих историјских догађаја, али недовољно за општекултурно образовање, јер после тога настаје: мук.Друго правило (још страшније): игнорисање свега што није сензационалистичко или из актуелне сфере економије и политике.

Удружене, ове две друштвене појаве стварају међу читаоцима игноранте позитивне националне прошлости из појединих грана културе и науке.

Најбољи пример за ово су покушаји једне групе лекара ентузијаста да из дубоке таме 50-годишњег систематског потискивања од заборава спасу оно што се још може спасти: учинци, позитивни и вредни, али и заблуде, у којима се од ослободилачких ратова српског народа у 19. веку па до краја Великог рата, развијао и калио српски санитет, посебно војни. Од 2006., када се појавила поменута књига о раду српског војног санитета у време трагичног повлачења 1915/1916. па до данас одржано је шест великих симпозијума и издато шест књига посвећених догађајима од 1912-1918. године. А каква је била реакција медија на ове симпозијуме и књиге? Никаква, општи мук, боље рећи игноранција као да се ради о најбезначајнијим стварима, а не о најозбиљнијем научноистраживачком раду војних и грађанских лекара и професионалних војника да се српском народу врати оно што је више од 50 година било запретено у најдубљем забораву, оно чиме би се и далеко већи народи од нашег поносили. Јер ту се није радило о војничким победама, о слављу победника, већ о победама лекарског залагања, знања и самопрегора у борби против смрти која је вребала рањенике и болеснике током ратних збивања. И не само то, већ и о сазнањима да је из једног малог и из вишевековног ропства тек изашлог народа поникао великан светске васкуларне хирургије професор др Војислав Суботић и његови ђаци: великан ратне хирургије генерал професор др Михаило Петровић, професор др Леон Коен, и др Никола Крстић, али и низ других лекара који би чинили част свакоме народу.

Да бих био поштен, посебно према „Политици“, ваш новинар Слободан Кљакић се једном-двапут огласио, ви сте објавили фељтон др Бране Димитријевића о „заборављеном горостасу” и то је било све и за вас и за све главне штампане медије иТВ мреже, опет са изузетком ових неколико последњих кампањских месеци о Великом рату. Зато и овај наслов „Добро јутро, „Политико“, јер вас сматрам за први и најзначајнији медиј који српски народ с поносом поседује више од 100 година и јер noblesseoblige (племство обавезује). На вама је да пропуштено систематским неговањем исправите.

Научни саветник