Dobro jutro, „Politiko”

Drago mi je da ste u jučerašnjoj ,,Politici“ objavili intervju sa epidemiologom pukovnikom dr Radovanom Čekancem, očigledno u okviru svih prošlogodišnjih i ovogodišnjih medijskih akcija povodom stogodišnjice Velikog rata.

Međutim, žalosno je da je ovaj intervju, potpisan od gđe Olivere Popović, baziran upravo na knjizi koju dr Čekanac drži u ruci sa naslovom „Srpski vojni sanitet 1914-1915 godine“, koju smo uredili generalmajor u penziji dr Branislav Popović i ja, u izdanju Ministarstva odbrane, Uprave za vojno zdravstvo i Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, a da to ni navedeno nije, kao ni činjenica da su skoro svi podaci izneti u intervjuu crpljeni iz nje. Među njima ima i do sada potpuno nepoznatih činjenica pronađenih u dva zaboravljena dnevnika koji se čuvaju u arhivu SANU ,koje sam pronašao i istražio. O ovome u knjizi postoje tri rada (nosioci teme puk. prof. dr Dragan Mikić, puk. dr Čekanac i ja). U njima je elaborirano sve što se dotle znalo i ono što smo sopstvenim arhivskim istraživanjem našli u vezi sa ovom epidemijom.

Ne dozvoljava mi prostor da ovu temu elaborišem do kraja, ali istorijske istine radi, moram podvući da među 111 lekara umrlih od pegavca, šest od trbušnog tifusa, dva od rekurensa i tri od drugih bolesti nisu bili samo srpski, već i strani lekari dobrovoljci ili iz misija, ali i lekari zarobljenici koji su se stavili na raspolaganje srpskom sanitetu u toj stravičnoj borbi. Takođe, umrlo je i 16 studenata medicine, četiri starija doktoranda medicine, 15 lekarskih pomoćnika i sestara od kojih 13 stranih, jedan vojni apotekar, desetine dobrovoljnih srpskih bolničarki (među njima i slikarka Nadežda Petrović)i stotine ako ne i hiljade anonimnih heroja vojnika i podoficira bolničara srpske vojske i zarobljenika.Samo u Valjevu umrla su 22 lekara, u Nišu 15, u Skoplju osam, u Kragujevcu šest. Tragično je da je u ovoj epidemiji srpski vojni sanitet ostao bez većine svojih mladih lekara, pomrli su svi aktivni poručnici i većina kapetana druge klase, među njima i nekoliko nada srpske medicine, a slično je bilo i među rezervistima. Umrla je i mlada dr Draginja Babić, berlinski diplomac kojoj je nuđeno mesto asistenta na klinici u Berlinu.Umro je i hirurg dr Toma Leko, asistent bečkih klinika i sjajan anatom.U svome mladalačkom samopregornom entuzijazmu sagoreli su na najstrašnijem od svih frontova, na frontu u borbi protiv Smrti.

Postoji još jedna opominjuća istina koju je ovaj intervju sa zakašnjenjem od skoro deset godina otkrio, potvrđujući dva tužna pravila odomaćena na srpskoj medijskoj sceni. Nažalost, ne samo u „tabloidnoj”, već i u ozbiljnoj, kakva je „Politika“. Prvo pravilo: kampanjsko interesovanje. Mislim da ga je nepotrebno objašnjavati. Nekada je korisno, kao sada povodom 100-godišnjice najvećih i najtragičnijih istorijskih događaja, ali nedovoljno za opštekulturno obrazovanje, jer posle toga nastaje: muk.Drugo pravilo (još strašnije): ignorisanje svega što nije senzacionalističko ili iz aktuelne sfere ekonomije i politike.

Udružene, ove dve društvene pojave stvaraju među čitaocima ignorante pozitivne nacionalne prošlosti iz pojedinih grana kulture i nauke.

Najbolji primer za ovo su pokušaji jedne grupe lekara entuzijasta da iz duboke tame 50-godišnjeg sistematskog potiskivanja od zaborava spasu ono što se još može spasti: učinci, pozitivni i vredni, ali i zablude, u kojima se od oslobodilačkih ratova srpskog naroda u 19. veku pa do kraja Velikog rata, razvijao i kalio srpski sanitet, posebno vojni. Od 2006., kada se pojavila pomenuta knjiga o radu srpskog vojnog saniteta u vreme tragičnog povlačenja 1915/1916. pa do danas održano je šest velikih simpozijuma i izdato šest knjiga posvećenih događajima od 1912-1918. godine. A kakva je bila reakcija medija na ove simpozijume i knjige? Nikakva, opšti muk, bolje reći ignorancija kao da se radi o najbeznačajnijim stvarima, a ne o najozbiljnijem naučnoistraživačkom radu vojnih i građanskih lekara i profesionalnih vojnika da se srpskom narodu vrati ono što je više od 50 godina bilo zapreteno u najdubljem zaboravu, ono čime bi se i daleko veći narodi od našeg ponosili. Jer tu se nije radilo o vojničkim pobedama, o slavlju pobednika, već o pobedama lekarskog zalaganja, znanja i samopregora u borbi protiv smrti koja je vrebala ranjenike i bolesnike tokom ratnih zbivanja. I ne samo to, već i o saznanjima da je iz jednog malog i iz viševekovnog ropstva tek izašlog naroda ponikao velikan svetske vaskularne hirurgije profesor dr Vojislav Subotić i njegovi đaci: velikan ratne hirurgije general profesor dr Mihailo Petrović, profesor dr Leon Koen, i dr Nikola Krstić, ali i niz drugih lekara koji bi činili čast svakome narodu.

Da bih bio pošten, posebno prema „Politici“, vaš novinar Slobodan Kljakić se jednom-dvaput oglasio, vi ste objavili feljton dr Brane Dimitrijevića o „zaboravljenom gorostasu” i to je bilo sve i za vas i za sve glavne štampane medije iTV mreže, opet sa izuzetkom ovih nekoliko poslednjih kampanjskih meseci o Velikom ratu. Zato i ovaj naslov „Dobro jutro, „Politiko“, jer vas smatram za prvi i najznačajniji medij koji srpski narod s ponosom poseduje više od 100 godina i jer noblesseoblige (plemstvo obavezuje). Na vama je da propušteno sistematskim negovanjem ispravite.

Naučni savetnik