Већи од живота

Фестољупце данас у „Сава центру” очекује норвешко-шведко-дански филм „По реду нестајања” Ханса Петера Моланда, уврнуто духовита и „политички некоректна” црна крими-комедија неуобичајене структуре. Мами на смех и кикот, показујући све потенцијале успешног биоскопског филма.

Пуца се на све стране, а сваки убијени лик добија на великом екрану и своју читуљу са крстом. Ово је нешто попут чорбе скрчкане од Тарантинових и филмова браће Коен, само што смо и ми ту умешали прсте. Мислим пре свега, на учешће наших глумаца, Сергеја Трифуновића и Микија Крстовића (а ту је и хрватски глумац Горан Навојец), који заједно са својим татом, у лику и телу легендарног Бруна Ганца, чине српску нарко-мафијашку породицу. Ова породица главни је конкурент на тржишту на којем влада млади и наочити норвешки нарко-бос који стално брине о здравој храни и здравом животу маленог сина. У причи о освети, правди и оцу-осветнику, којег вансеријски тумачи шведски глумац Стелан Скарсгард, једно од изворишта црног хумора чине управо српски јунаци. Њих главни негативац Норвежанин, назива Албанцима, вређа Србе показујући у свој својој нордијској иберменшовској осионости, да је то њему све исто. Страно, незанимљиво и крајње непожељно на његовом тлу...

Интригантна је и биографска британска драма„Теорија свега” Џејмса Марша, прича о љубави која се између студента физике Стивена Хокинга и студенткиње књижевности Џејн Вајлд родила док су били још на Кембриџу (1960). Филм је настао према роману Вајлдове, која је сада бивша Хокингова супруга, и представља узбудљиво сведочанство о развоју Хокингове болести, његовим доприносима науци, али и ширењу породице (троје деце) упркос свим животним недаћама. Улоге у филму поверене су Едију Редмејну који је као Хокинг маестралан. Толико да је за ову улогу недавно сасвим заслужено освојио Оскара. Глумица Фелисити Џонс игра Вајлдову са правом мером.

Биографски је и „Пазолини” Ејбела Фераре, емотиван и снажан омаж великом италијанском уметнику, писцу, критичару, сценаристи и редитељу, Пјеру Паолу Пазолинију. Његовим филмовима „Декамерон”, „Кантерберијске приче”, „Јеванђеље по Матеју”, „Сало”... Његовом бритком уму и стваралачкој храбрости. Ферара је реконструисао последњи дан у животу овог вансеријског интелектуалца, филмског ствараоца и хомосексуалца, кога је у зору 2. новембра 1975. године убила мушка проститутка у близини станице Термини у Риму...

И легендарни британски (шкотски) редитељ Кен Лоуч се, заједно са својим верним сценаристом Полом Лавертијем, у филму „Џимијева дворана” бави истинитом личношћу и делом његове биографије. Ово је филм епохе, прича о политичком активисти Џимију Гралтону, прогнаном из Ирске у САД 1930. Проглашаван је комунистом опасним по заједницу, зато што је у свом селу изградио плесну дворану, претворивши је полако у прави, драгоцени дом културе у којем се поштовала слободна реч и свирао џез противно вољи локалних католичких моћника. Реч је о филигрански тачно и визуелно издашно режираној драми која је сутра на Фестовом репертоару у „Сава центру”, у програму „Хоризонти”.

Сутра је на Фесту и филм „Док сањамо” Андреаса Дрезена, недавно виђен и у такмичарском програму 65. Берлинала. Поштоваоци стваралаштва овог немачког редитеља и његовог верног сценаристе Волфганга Колхасеа, видеће сада екранизацију књиге Клеменса Мајера, динамичан филм постављен у маниру својеврсног источнонемачког „Трејнспотинга”. Дрезен се фокусира на групу дезоријентисаних тинејџера, њихову „историју” пријатељства, издаје, наде и илузија. Деца која су одрастала у Источној Немачкој, у првој години уједињења изгубила су тло под ногама. Свет коме су припадали је нестао, нови свет је за њих непознаница, будућност у магли, а ауторитета нема у близини...

У дворани Дома синдиката, у програму „Форум”, сутра увече приказује се хрватски филм „Загреб капучино” редитељске дебитанткиње Вање Свиличић, супруге Огњена Свиличића са којим потписује сценарио. Уз неколико шољица кафе током једног обичног ноћног изласка, Свиличићева суочава своје јунакиње, две четрдесетогодишње пријатељице, са сопственим промашајима, животним теретима и страховима, али и страшним осећајем самоће и несигурности. Сасвим згодно и довољно за непретенциозан филм добре идеје и фине реализације.

--------------------------------------------------

„Деца сунца” у сазвежђу победника

Овогодишњи 43. Фест носи и причу о филмовима који настају ни од чега. Реч је о регионалним нискобуџетним филмовима међу којима се налази и филм ,,Деца сунца” у режији Антонија Митрићеског. Jедна од главних глумица овог филма, Биљана Таневска, посетила je Београд.

„Ово је једна урбана сага поштене фамилије која се бори са суровом реалношћу, а то је лош живот подвојен између поштења и мафије, где сам ја као симбол жене представљена буквално као мишљење данашњице, а то је – ухватити се било чега, спасити се”, рекла је Биљана Таневска поводом своје улоге у овом филму.

„Деца сунца” на симболички начин не само да дочаравају кризу породице у садашњости, већ и огољеног човека који више није у стању да управља својим страстима, те постаје жртва истих. Прича о жељи за љубављу, верности и животом рефлектује се кроз широку лепезу ликова на које стварност оставља печат. Овај филм, који је своју светску премијеру доживео у Лондону, биће и данас приказан на Фесту у Дворани Културног центра Београда. Н. Ч.