Сутра се завршава 43. Фест

Свечаном церемонијом доделе награда победничким филмовима и пројекцијом руског филма „Батаљон” Дмитрија Месхијева, сутра увече се у „Сава центру” завршава 43. Фест.

У самој Фестовој завршници публика је у прилици да поздрави и славног иранског редитеља Мохсена Макхмалбафа, аутора изврсног филма „Председник”, који је приказан у главном такмичарском програму.

Својевремено, захваљујући његовом филму „Педлар” (1987) међународна филмска заједница је упознала и пригрлила иранску кинематографију, широко јој отварајући врата великих фестивалских сцена. Тада се и први пут гласно чуло за Мохсена Макхмалбафа, редитеља, сценаристу и сниматеља необичне биографије.

Рођен 1957. у Техерану, као 14-годишњак прикључио се исламској организацији која се борила против режима шаха Резе Пахлавија, као 17-годишњак од 1974–1979. био је у затвору, ослобођен тик пред почетак исламске револуције. Од тада је Макхмалбаф посвећен искључиво филмовима који су настајали један за другим попут: „Време за љубав”, „Бициклиста”, „Селам синема”, „Тишина”, „Приче из Киша”, „Кандахар”.... У породичној филмској радионици су још и супруга, такође, редитељ Марзијех Мешкини, две славне ћерке редитељке Самира и Хана и син продуцент и монтажер Мајсам Макхмалбаф. Од када су напустили Иран, прво су живели у Паризу, а сада су свој сигурни дом нашли у Лондону.

Са новим филмом „Председник” снимљеним у Грузији са грузијским глумцима, Макхмалбаф указује и на то како је пут до демократије посут насиљем и крвавим конфликтима и како се револуција често претвара у нови вид диктатуре.

Синоћ је у „Сава центру” публика била у прилици да види и филм „Далеко од људи”, алзашког редитеља дебитанта, иначе познатог француског сценаристе Давида Оелхофена. Филм је настао према краткој причи „Гост” Албера Камија, а у њему су изврсне улоге остварили Виго Мортенсен и Реда Катеб. Коментаришући недавно за „Политику” Оелхофенов филм и своју улогу у њему, Виго Мортенсен је рекао и следеће: „Снимљено је неколико изврсних филмова на тему алжирског рата за независност, али ниједан није био неидеолошки и универзалан на начин на који је то у Оелхофеновој причи. У основи то је однос два човека. Али, испод површине толико је много тога. Ни један ни други не припадају земљи ни месту ни времену ни догађајима у којима су се затекли. Они су људи који не учествују у политици и насиљу, али су се изненада нашли усред свега тога. Све што се дешава у овом филму могло је да се деси било где на Блиском истоку данас. Зато је ова прича универзална.”