„Црна књига” о цензури у Србији

Навршила су се два века откако су цензори по Србији почели да „уређују” српске књиге и новине. Прва забрањена књига, подсећа Марко Лопушина, била је „Сербие, плачевно”, објављена на старословенском језику. Аутор је Миљко Радоњић, београдски професор географије, рођен у таковском селу Горњи Бранетићи. Био је Карађорђев министар спољних послова од 1810. до 1813. Књига је штампана у Венецији 1815. године.

Писана је као алегоријски дијалог: разговарају поробљена мати Србија и њен једини син, ратник. Мати сину оставља своје последње завештање за слободу. Радоњић је вешто у тај дијалог уклопио све дипломатске перипетије и српске муке са велесилама, поготово са Русијом. Књигу „Сербие, плачевно” Радоњић није потписао, јер је изашла у политички најнезгодније време, кад је Русија, победница над Наполеоном, била европска сила број један! Књига је садржала оштру критику руске политике према Србији.

Илустрација Југослава Влаховића 

Новосадски „Прометеј”, објавио је књигу Марка Лопушине (1951), новинара и публицисте, под насловом „Црна књига” (Цензура у Србији 1945–2015). Има данас, објашњава Лопушина, различитих теорија о томе како је цензура, та мргудна реч и симбол репресије над умом, наједном, 2014. године, постала оштрица политичког речника, на коју су се многи посекли. Цензуру у Србији, као зло надвијено над слободом говора и казивањем мислећих људи, помињали су ових дана и представници ОЕБС-а и ЕУ, у Београду и Бриселу, али и српски народни посланици, повереници за правду, опозиционари, новинска удружења и део јавности. Србија је оптужена да спроводи државну цензуру, да гаси електронске друштвене мреже, да смењује уреднике, хапси људе због „Фејсбука”, да хакује портале и покушава да сакрије истину од свог народа.

„Нема цензуре у Србији”, бранио се премијер Александар Вучић и тражио извињење због неоснованих оптужби. Ово се дешавало у време пролећног потопа и ванредног стања који је збрисао петину Србије, али и током јесени када су са телевизијских екрана и с радио-таласа нестале емисије „Кажипрст”, „Утисак недеље”, „Инсајдер”, „Сарапин проблем”… Оборен је портал редакције „Пешчаника”, смењен је шеф деска Срђан Шкоро у „Вечерњим новостима”, угашен је сајт „Блица”...

Ниједна реч у политици, додаје Лопушина, не звучи тако мучно, тескобно и понижавајуће као цензура. Стара је више од хиљаду година. Чувени Оксфордски речник је изводи из појма цензор, којим је у старој Грчкој означаван судски чувар јавног морала. Званично се примењује откакоје Гутенберг измислио штампу, црква инквизицију, и откад је 1485. прорадио први цензорски уред.

По мишљењу др Неде Тодоровић, професора ФПН-а и експерта за медије и комуникологију, забране су опасност по свако друштво, па и српско, јер воде укидању слободе народа. Цензура је друго лице пропаганде, облика контроле информација која промовише одобрену, званичну верзију истине. У срединама где је информисање ограничено цензуром, аутоцензуром и пропагандом, на ивици смо одумирања слободног друштва и грађанина као слободне јединке. Лидери су одувек цензурисали свако изражавање које би подстакло поданике да се побуне против установљеног поретка, прописујући шта је исправно, а шта неисправно.

Цензурисан је прво јавни говор, потом књиге, уметничка дела, па штампа и радио и телевизијске станице, филм. У 21. веку цензуром се обезбеђује подобност свих медија, а посебно електронских портала, сајтова и друштвених мрежа. Србију нису заобишли ови процеси, с том разликом што у нашој земљи одвајкада, па и данас, постоји обичај да јавне личности, поготово политичари, говоре како цензуре уопште нема!

У томе и јесте парадокс постојања и функционисања цензуре у Србији. Сви је се одричу, а сви је примењују.

Забране мисли и дела, наглашава Лопушина, најстрожије су биле у Србији у време ратног, поратног и ванредног стања. А она су нам се дешавала 1945, па 1966, затим 1980. и онда 1990. и 1999. као и 2003. и 2014. У време комунизма, забрањене идеје и казивања, називана су – непријатељска пропаганда. У самоуправљању је то била – неподобна информација, а данас у демократији – непожељна истина.

Владавину Слободана Милошевића обележили су процеси политичког плурализма и вишестраначког деловања, огољена борба за власт у којој су забрањиване радио и телевизијске станице, гашене новине, као јавна гласила, а аутори и њихова дела, хапшени и прогањани.

Лопушина помиње и 1998, када је новим Законом о информисању укинуто и кажњено 36 медија. Током 2014. године, каже, више од тридесет особа ухапшено је, привођено и саслушавано.

----------------------------------

Петнаест година без свог потписа

На листи забрањених личности били су, на пример, чланови краљевске породице Карађорђевић, четници свих покрета, а посебно следбеници ђенерала Драже Михаиловића, осуђеници са Голог отока, партијски дисиденти и непослушни интелектуалци, емигранти, уметници са својим виђењем стварности и креатори слободних форми изражавања. Тужилаштво и суд, Партија и полиција, чувари режима, преко забрана јавног казивања и изражавања, чували су Јосипа Броза Тита, Југославију, Савез комуниста, ЈНА, самоуправљање.

После пада „либерала” у Србији и маспокрета у Хрватској, уведена је страховлада. У Крагујевцу су, као шунд, спаљивали стрипове „Алан Форд”. После представе „Кафаница, судница, лудница”, Брана Црнчевић је изгубио право на ауторски и новинарски потпис. Чувени новинар „Политике”, Александар Ненадовић, петнаест година није смео да потписује своје текстове.

----------------------------------

Напредак у слободи медија

Истраживање међународне организације за заштиту новинара „Репортери без граница” (2013), показало је да је Србија напредовала по питању слободе медија и сада се налази на 63. месту, од укупно 179 земаља. Србија је 2007. завршила на 67. месту. На овој листи медија, БиХ је на 68, Албанија на 102, Црна Гора 113, а Македонија на 116. месту.