Епидемија еболе тестира свет

Све земље треба да инвестирају у заштиту од глобалних епидемија: та улагања требало би да буду један од приоритета у 2015.  поручио је недавно Џим Јонг Ким, председник Светске банке. Повод ове оцене је најмасовнија епидемија еболе - смртоносне крвне болести која од децембра 2013. до данас истрајава у деловима западне Африке.

„Свет би морао много брже и ефикасније да реагује у случају будућих смртоносних епидемија, да се избегну трагична и непотребна хуманитарна и економска цена које су произашле из епидемије еболе”, сматра Џим Јонг Ким. Либерија, Сијера Леоне и Гвинеја – епицентар прве епидемије еболе у западној Африци управо су у процесу сабирања свих последица ерупције те пошасти, али и припреме „Маршаловог плана” свог привредног опоравка који ће представити на пролећном заседању Светске банке у Вашингтону. Остатак света – лане прилично успаничен због могућег ширења еболе, данас углавном не стрепи од те пошасти која је иначе први пут регистрована 1976. године у ондашњем Заиру (ДР Конго).

„Сада када изгледа да ебола јењава, стрепимо да ће донатори окренути главу од жаришта епидемије која на жалост може поново букнути”, упозорила је Хелен Сирлиф-Џоунс, председница Либерије на конференцији о еболи прошле седмице у Бриселу.

                                                                    *    *    *    *

Десет хиљада мртвих. Двадесет четири хиљаде заражених најразорнијим типом ебола вируса у западној Африци, једном од најсиромашнијих региона света. Економска штета? Између пола милијарде и 6,2 милијарде америчких долара – зависно од процене ширине погођеног подручја. Помоћ остатка света? Мање од половине лане – у јеку епидемије – обећане 5,2 милијарде долара. То је угрубо досадашњи међународни биланс последица петнаестомесечне епидемије најопаснијег облика еболе чија смртност износи између 50 и 90 одсто, зависно од подтипа вируса.

Упркос драстичним локалним и међународним мерама  од којих неке – попут затварања државних граница и обуставе авио и поморског саобраћаја из здравствених разлога – нису примењиване од Другог светског рата, епидемија еболе још није сасвим сузбијена дуж обала Гвинејског залива.

Ипак, западна Африка, пре свих Либерија, Гвинеја и Сијера Леоне – епицентар прве масовне појаве те пошасти – ових дана не крију олакшање због драстичног пада броја случајева заразе.

Колико ове седмице Беатрис Јардоло, последња пацијенткиња оболела од еболе у Либерији, пуштена је кући здрава са лечења из кинеског медицинског центра на периферији главног града Монровије.

„Либерија је ипак на опрезу: пратимо здравствену ситуацију још 100 потенцијалних носилаца вируса”, упозорио је Толберт Њесвах, шеф либеријског центра за борбу против еболе. Оближње Гвинеја и Сијера Леоне забележиле су последње седмице фебруара 132 нова случаја еболе, 32 више него седам дана раније, известила је Светска здравствена организација.

У међувремену, остатак света – до јуче престрављен због могућности ширења болештине далеко изван „црне Африке” – данас не крије олакшање због локализовања заразе у западноафричким беспућима.

Тако је Северна Кореја ове недеље отворила границе страним туристима и учесницима априлског маратона у Пјонгјангу, након што их је због еболе затворила за дођоше прошлог октобра. На другом крају света, Европска комисија је ових дана уприличила велику међународну конференцију у Бриселу са темом „Ебола – од ванредног стања до опоравка”. На скупу у Бриселу лидери Либерије, Гвинеје и Сијера Леона наступили су са предлогом да се осмисли међународни „Маршалов план” за привредну обнову осакаћеног региона чија је привреда претрпела збирну штету од минус 12 одсто очекиваног БДП-а ове године.

„Сада када изгледа да ебола јењава, стрепимо да ће донатори окренути главу од жаришта епидемије, која нажалост може поново букнути”, изјавила је Хелен Сирлиф-Џоунс, председница Либерије.

Стрепња од могуће равнодушности остатка света има основу у лањском односу међународне заједнице према реткој зарази.

Најпре је Светска здравствена заједница месецима остајала равнодушна на многе апеле „Лекара без граница” са терена: да се након необјашњиве појаве болести у Гвинејском заливу децембра 2013. ебола незадрживо шири из приобаља реке Мано на тромеђи три државе. Колико 18. маја 2014. СЗО је прогласио да ће до 22. маја те године прва епидемија еболе у западној Африци бити обуздана. У том тренутку болештином је било заражено 2.000 људи.

Потом, тек пошто је амерички држављанин Патрик Сојер из Нигерије заражен еболом стигао у у САД почетком прошлог јула (и потом умро), у развијеном свету и тамошњим медијима ебола је постала покретач невиђене панике. Прошле јесени научници су увелико лицитирали датуме првог појављивања случаја еболе у Француској, Великој Британији... док је Центар за контролу и превенцију болести САД упозоравао како би у „наредном периоду” број оболелих могао да се дуплира на сваких 20 дана.

Ништа од тога се није десило.

У региону физички готово изолованом од остатка света епидемија је замрла уз оружјем обезбеђене карантине читавих области, уз кампање подучавања народа за борбу против болести, помоћ домаћих и страних медицинара – већином добровољаца – и уз пристигле прилоге Светске банке, ЕУ, САД и других дародаваца.

Еболом економски урушене државе западне Африке инсистирају да тај регион састави предлог „Маршаловог плана” опоравка и стратегију његовог спровођења и представи га на пролећном заседању Светске банке у априлу.

Тања Вујић

----------------------------------------------------------------------

Болест ван Африке засад под контролом

(Фото Бета)

Опора истина коју је епидемија еболе потврдила јесте да је јавност уразвијеном делу света озбиљније почела да схвата опасност тек када је зараза почела да се шири ван граница западне Африке. Процењује се да су у Европи и САД лечена најмање 24 случаја. Већину пацијената чине здравствени и хуманитарни радници који су заражени еболом у Африци и ради лечења транспортовани кућама.

Последњи амерички пацијент којем је дијагностикована ебола стигао јеу САД средином новембра, али је преминуо након свега три даналечења у медицинском центру у Омахи.

Комбиновани подаци америчког Удружења за контролу и превенцију зараза, Светске здравствене организације и Лекара без граница показују да је досад у Америци регистровано десет случајева еболе. Двоје људи засад није успело да се избори са болешћу, док су се остали опоравили. Хуманитарни радници, лекари, медицинско особље и мисионари доминирају на листи заражених Американаца, а међу њима је и један сниматељ утицајне телевизије.

У Шпанији су регистрована три случаја еболе, али је, за разлику од САД, већина оболелих преминула. Пажњу светске јавности највише је, међутим, привукао трећи случај, медицинска сестра Тереза Ромеро Рамос која је победила еболу.

„Популарности” њеног случаја допринела је судбина њеног пса Екскалибура, која је поделила шпанску и светску јавност. Пас је успаван због сумње да је заражен вирусом, али те тврдње нису билепотврђене, што је изазвало бес бораца за права животиња. Како су образложили надлежни, вирус би са пса могао да пређе на човека акоби животиња неког ујела или полизала. Против успављивања Екскалибура петицију је потписало на стотине хиљада људи.

У Великој Британији су оболеле две медицинске сестре и обе су се успешно излечиле, док је у Француској једна медицинска сестра излечена, а опоравак другог зараженог медицинског радника је још у току.

Још једна жртва коју је покосио вирус еболе је немачки медицинар којије радио у Уједињеним нацијама, док су преостала два случаја заразе из ове земље – успешно излечена.

По један случај еболе регистрован је у Норвешкој, Швајцарској,Италији и Холандији и сви пацијенти су се опоравили.

Премда то статистика не показује, мукотрпни процес оздрављења увеликој мери отежава неразумевање околине. Како реакција шире јавности изгледа из угла зараженог, показао је њујоршки лекар Крег Спенсер, који се пожалио да су га политичари и медији погрешно приказали као „преваранта, хипстера и хероја”.

Новинар Фокс њуза Ерик Болинг је на „Твитеру” написао да нема „апсолутно никаквог саосећања за доктора који је био у контакту са еболом, а одлази на куглање, путује метроом и има контакт са девојком”.

Спенсер је одговорио да није показивао никакве симптоме обољења и да је двапут дневно мерио температуру, а да је до погоршања дошло изненада.

„Иако то нисам тада знао – нисам имао телевизор и био сам преслаб да бих читао новине – док сам боравио у болници, био сам оцрњен у медијима. У тим тренуцима је моја јетра отказивала, а моја вереница је била у карантину”, написао је Спенсер у „Медицинском журналу Нове Енглеске”.

Д. В.

----------------------------------------------------------------------

„Рођен” у болници у Конгу 

Ебола је избила 1976. године у Заиру, данашњем Конгу, пренесена инфицираним шприцевима у болницама. Болест за коју се до тада није ни знало одмах је достигла стравичан морталитет – од 318 заражених особа, умрло је 280. Нешто касније те године ебола се појавила и у суданским болницама, једва нешто мање смртоносна: издахнуло је мало више од половине инфицираних. Уз још једног лаборанта из Енглеске, који се убо на иглу контаминирану вирусом, ебола је само у својој првој години усмртила 605 људи.

После још једног случаја у Заиру и мање епидемије у Судану до краја те деценије, ебола је мировала до 1989. године, када је случајно унесена у Америку преко мајмуна увезених са Филипина и задржаних у карантину. Сличне контаминације у карантину и лабораторији понављале су се и на Филипинима, као и у САД и Русији.

Прву епидемију након свог почетног замаха ебола је изазвала 1994. године у Габону. Није заобишла ни Обалу Слоноваче и Јужноафричку Републику.

Највећа њена епидемија пре ове последње задесила је Уганду 2000. године, када је оболело 425 људи. После тога је поново мучила Габон, одакле се вратила у Конго, у три наврата између октобра 2001. и децембра 2003, са стопом морталитета која није ишла испод 75 одсто. Након тога је мањом снагом избила у Судану, да би потом свом силином још једном погодила Конго. На територији те државе и Уганде још неколико пута се ширила пре него што је у марту 2014. године захватила неколико земаља у западној Африци, достигавши највећи број оболелих у једном маху – 24.018 особа, од којих је 9.838 умрло.

Упорно се говори о теорији завере да је еболу створио човек. Луис Фаракан, лидер афроамеричке Нације ислама, тврдио је да је вирус створен да убија само црнце. Чак је и Френсис Бојл, професор Универзитета у Илиноису и главни аутор америчког Акта о одбрани од биолошког тероризма, уверавао јавност да је ебола оружје биолошког рата. Недавно је и амерички антивакцинацијски покрет тврдио да је епидемија у Гвинеји избила након вакцинације становништва – којем је вирус пренесен како би фармацеутске компаније обављале тајне тестове.

В. В.