Цензура и докази

Недавно је Јоханес Хан, комесар за европску политику суседства и преговоре о проширењу, казао да су му потребни докази да у Србији постоји цензура. Изгледа да Хан радије верује председнику Владе Републике Србије но жалбама на њега.

Свакако, добро је што Влада Републике Србије, макар и наизглед, ужива поверење у Бриселу, али се ваља запитати шта је то што челнику српске владе доноси поене у ЕУ, док истовремено Република Србија пужевим корацима напредује ка породици европских народа. Другим речима, како то да је у Републици Србији све тако сјајно (занимљиво је да се и четвртина пунолетног грађанства Србије с тим слаже), а да још није отворила ниједно поглавље преговора о чланству у ЕУ? Да се, можда, не ради о уобичајеној (полу)колонијалној тактици: хвалимо владу док раде посао за нас, али им не дајемо ништа што би им помогло да стварно унапреде своју земљу?

Да се не ради, можда, о чињеници да је ова Влада Републике Србије „најкооперативанија” од свих, почев од 5. октобра 2000, према „решавању питања Косова”? Дакако, потписник ових редака неће нападати „кооперативност” у поменутом питању, јер сматра да су му генерације Срба погрешно приступале, те да је Космет изгубљен најдоцније у НАТО агресији 1999, и да је сада само питање како ће се правно тај чињенични губитак уобличити, а преосталим Србима на Космету живот олакшати. Но, обавеза је да се постави питање да ли решавање овог проблема јесте цена за систематско ограничавање слободе говора у Србији. Ако је тако, а оправдана је бојазан да јесте, онда то сведочи о проблематичним темељима на којима је ЕУ саздана. Другим речима, неопходно ју је преутемељити како би, од једне империјалне и бирократизоване регионалне силе у служби глобалне империје САД, започела приближавање демократском идеалу и социјалној праведности, слушајући глас својих грађана и нација.

Ако се начас вратимо слободи говора у Србији, онда можемо комесару Хану препоручити да, примерице, разговара сa Ољом Бећковић, не би ли сазнао како то изгледа када неко ради телевизијску емисију четврт века, како под режимом Слободана Милошевића тако под различитим владама у постпетооктобарском режиму, све до владе Александра Вучића, која јој је, напослетку, онемогућила да се бави послом који је обављала у корист јавности. Ако је нека влада у Србији у тој мери бескрупулозна да онемогући емитовање култне телевизијске емисије, каква је перспектива других новинара који би се за слободу мисли и говора, те достојанство професије борили? Свакако, Јоханес Хан би могао да поразговара и с другим истакнутим новинарима у Србији, па и са преосталим интелектуалцима и опозиционарима. Могао би погледати насловне стране таблоида у Србији у последње две и по године, и уверити се у бесомучну тежњу Александра Вучића да све потенцијалне политичке противнике, било из опозиције било из владајуће коалиције, било његовог СНС-а, криминализује и држи испод 10 процената подршке.

Напослетку, Савет за борбу против корупције сачинио је Извештај о власничкој структури и контроли медија у Србији. Преведен је на немачки, и доступан је припадницима Европске народне странке, па комесар Хан, европски народњак, без тешкоћа може с њим да се упозна. Ту може наћи прегршт доказа о политичкој контроли средстава масовног општења у Србији. Ако, пак, жели да се упозна с конкретним методима утицаја на њихове власнике, оглашиваче, уреднике и новинаре, потписник ових редака, који понешто зна о овој теми, врло ће радо поделити своја сазнања с њим. Пре тога би волео да их подели и с министром културе и информисања у Влади Србије, али сумња да било који од ове господе има слуха за проблеме с којима се новинари и јавност данас сусрећу у Србији. Наиме, обојица за речену тему надлежних људи, комесар Хан и министар Тасовац, као и албански лобиста Данијел Сервер, који се ничим неизазван о овој теми изјашњавао, мегатрендлија Зоран Аврамовић и саветник Томе Николића Оливер Антић, те владини саветници Тони Блер и Алистер Кемпбел, задовољни су слободом говора и штампе у Србији.

Него, да ли, можда, о цензури сведочи чињеница да на телевизијама нема озбиљних расправа неистомишљеника о „Београду на води”, пројекту који оспоравају САНУ и Академија архитеката Србије, или о продаји „Телекома”, коју оспорава Академија инжењерских наука Србије? Да ли је циљ да се грађани држе у блаженом незнању о животно важним питањима? Напослетку, да ли грађани Србије, ЕУ на страну, без борбе пристају на неограничену изложеност политикантско-пропагандним насртајима председника владе и сарадника на здрав разум?

Доцент на Филозофском факултету у Београду