Зашто се нисмо оженили

Тридесетједногодишњи Предраг Кисин дели судбину типичних момака на прагу тридесетих: шармантан је, образован и није у браку. Иако води прилично интензиван друштвени живот и стално је окружен девојкама, Предраг каже да је о браку почео да размишља последње две године – када се његова рођена сестра удала и добила децу.

– Некако у исто време, и моја сестра од стрица је постала мама и одједном се породица „попунила” бебама, па сам и ја почео да размишљам у „множини”. Имам ту привилегију да сам најмлађи брат, па ме породица још не „притиска” за бебе. Знам да многи моји вршњаци своје одлагање матичара правдају речима „само да ми је радна књижица и кров над главом, па да одем да бирам бурме”, али ја имам и кућу и посао, па се не женим” – каже Предраг.

Због чега питамо Предрага:

– За мене је брак веома озбиљна ствар, мислим да је то више од љубави. Мора да постоји поштовање између партнера и они, по мом схватању, морају да имају заједничка интересовања и ставове да би тај „пројекат” успео. Не треба стати пред матичара „зато што је дошло време за женидбу” нити се залетати у брак и тешити се мишљу – „увек могу да се разведем”. Из искуства неких мојих другара који су прошли кроз пакао бракоразводне парнице могу да закључим да то није ни једноставно, ни безболно – нарочито ако су ту и деца – закључује овај момак.

На констатацију да се већина његових вршњака жали да су девојке постале „спонзоруше” и да очекују од младића да им обезбеди живот на високој нози, он каже:

 – Ја не идем по сплавовима и не силазим у „силиконску долину” и никада тамо не бих тражио девојку. Пре бих партнерку тражио на послу или у друштву својих пријатеља и радије бих пришао девојци на аутобуској станици него у улици Страхињића Бана. По мом мишљењу, кафић није место где се тражи девојка. Јер ако попијем три пива, не мислим озбиљно ништа што кажем – искрен је Предраг.

Он се уклапа у статистику која сведочи да сваки други мушкарац на прагу тридесетих у Србији није у браку, као и да најмањи број припадника јачег пола који носе бурму живи у Београду. Наиме, последњи попис становништва показао је да од 125.496 мушкараца од 30 до 39 године у Београду, 67.231 носи бурму, а 53.260 није у браку. Другим речима, 53 одсто Београђана носи бурму, а 47 одсто није изашло пред матичара. А честа жалопојка дама на прагу тридесетих – да нема довољно мушкараца – коначно има статистичко „упориште”. Наиме, у Београду живи чак 6.026 жена више од мушкараца, од 30 до 39 године. Просечан српски мушкарац, кажу статистичари, стаје на луди камен у 33. години.

Предраговом вршњаку Николи Томићу размишљање о браку удаљено je колико и Србија од Европске уније. Овај дипломирани инжењер електротехнике још се башкари у својој момачкој соби, воли ситуацију у којој „никоме не мора да полаже рачуна где је, са ким је и кад ће да се врати кући” и има магловиту представу о томе шта је „Инфостан” и колико коштају рачуни за струју, кабловску, интернет и телефон. Његова рачуница је проста: младост је једна, а времена за брак и бебе увек има. Никола нема проблем да отворено говори због чега не жели пред матичара, али не жели да се фотографише за новине „да његову мајку не би звале пријатељице и подсећале да је он једини који бежи од женидбе”.

Па нисам луд, каже Никола, и тезу о сопственом „здравом разуму” брани тврдњом да су његови ожењени другари отишли у колективно дужничко ропство да би подигле кредите за стан, намештај, белу технику...

– Ово је Србија, овде се од мушкарца очекује да створи кров над главом за своју породицу и обезбеди све услове за њено функционисање. Нисам сигуран да желим да жртвујем своју младост на олтару ишчекивања када ћемо живети боље и стрепње да ли ћу следећи месец бити проглашен за технолошки вишак у својој фирми. Ризикујем да звучим као кукавица, али још нисам разрешио дилему – да ли уопште желим да живим овде. Већина мојих другова је „тамо далеко”, неки су срећни, а други носталгични и депресивни, али свима је заједничко да су запослени и не размишљају како ће да прехране породицу. Осим тога, не желим да дођем у ситуацију да желим да пакујем кофере и тражим исељеничку визу, а моја будућа супруга схвати да нема снаге да почне живот на новој адреси. То су ствари о којима размишљам и које морам да разрешим пре него што одлучим да изговорим судбоносно „да”. Коначно, биологија је на мојој страни. Ја могу да стварам породицу и у четрдесетим годинама – закључује овај момак.