Идеални непријатељи неолиберализма

Господину Владимиру Симовићу изгледа не иде радикално левичарење, па је у одговору на мој текст „Инвазија марксоваца” решио да, после смеле реинтерпретације односа исламиста према капитализму, да оригиналан допринос студијама медија.

Симовић, наиме, тврди да пуко цитирање ставова које је један активиста јавно објавио – под својим именом и презименом и уз истицање чланства у организацији која чини ударну песницу Левог самита Србије – представља „ад хоминем обрачун” и „таблоидну денунцијацију”. Додуше, активиста кога сам цитирао пише да сам само пренео његове „твитове који тематизују живот младих”.

Пошто ми Симовић замера због навођења личних имена и нашироког цитирања ставова левичарских организација, даћу једну целовитију слику деструктивног деловања и привилегованих „живота младих” радикалних левичара у Србији. Покушаћу да илуструјем зашто мислим да су они на путу да, цитираћу Симовића, „обесмисле било какву колективну борбу у нашем друштву”.

Алистер Кембел, бивши новинар порно магазина и уредник таблоида, који је постао стручњак за сахрањивање опозиције и медијских слобода, овде неће имати тежак посао. Националисти немају ниједног посланика у парламенту, демократе имају Борка Стефановића, а водећи радикални левичари јавно делују и понашају се као да су их заједнички дизајнирали и обучили Александар Вучић и Маргарет Тачер, најуспешнија гробарка левичарских покрета у новијој историји.

Ставове и животне идеале које сам цитирао може јавно да изнесе само неко ко не зна какав је „живот младих” у Србији, стотине хиљада оних који нису имали срећу да се роде као привилегована београдска деца нити имају дефицит морала који је потребан за удобан живот у донаторским баруштинама. Штавише, толико неодговорно и саможиво јавно деловање сугерише да је реч о некоме кога уопште не занимају муке сиромашних и истински маргинализованих људи.

Симовић ме оптужује за „дискредитацију левих снага у Србији”. Али, мислим да сам прекасно проговорио о снагама које дискредитују идеје које наводно заступају и сваки покрет у чијем саставу се налазе, па и Леви самит Србије. Тужно је да Симовић не увиђа да потпуна дискредитација таквог активизма представља предуслов јачања одговорне и делотворне левице, оне која, бар сама, неће моћним непријатељима нудити оружје којим могу да је у сваком тренутку униште у очима радничке класе, милиона понижених гласача који не сањају снове урбаних зависника.

Чини ми се да је наша радикална левица данас у канџама бунтовника без разлога и умишљених интелектуалаца у покушају, које су родитељи одавно увели у један перверзни, али ушушкани приватни комунизам. Они живе у транзиционом Дизниленду у коме су марксизам и анархизам сведени на адолесцентске поткултуре, идентитетски избор лењиваца са палестинском марамом око врата којима вишак адреналина не да да постану хипстери, али желе да буду кул.

Нажалост, деловање радикалне левице се овде углавном свело на дугачак обред прелаза за размажене вечне студенте, мамине и татине спонзонорце и спонзоруше, и цинични „пројектаријат”, неуморне скупљаче донација од разних штифтунга и фондација. Када, ваљда негде око четрдесете, буду принуђени да коначно одрасту, ти, углавном безбрижни, али љутити млади људи себе виде као „раднике” у култури и креативним индустријама. Идеална занимања су диск-џокеј, теоретичар и борац за права радника.

Али, ишао сам на неке од трибина и чини ми се да многи активисти радничке животе познају само са хиперестетизованих и стерилисаних фотографија Себастијаоа Салгада – на којима су нека од најсуровијих и најубитачнијих радних места на свету, где се живи кратко и умире од подмуклих болести које растачу сваку ћелију, представљена као дестинације које жарко желите да посетите.

Пошто је Симовић увео и једну прилично јадну, „ад хоминем” дисквалификацију, навешћу неколико ствари о себи. Немам кабинет, имам седам година радног стажа и до пре само неколико месеци могао сам да послужим и као пример прекаријата, несигурног рада. За више од седамдесет текстова, објављених током претходне две године у различитим рубрикама у „Политици”, добио сам укупно 109.000 динара. У „Времену”, у коме сам повремено објављивао текстове, плаћен сам још слабије.

Већина новинара у Србији су људи који, као и ја, воле да пишу, чак и за понижавајуће мале хонораре. Притом, над многима од нас се редовно иживљавају не само бахати режими који уживају подршку Запада, већ и разни „марксовци” и „констатиновићевци” који са тог истог Запада добијају обилне донације или удобно живе од резултата милошевићевско-транзиционог приватног предузетништва својих родитеља. Поврх свега, многи од самопроглашених либералних и радикалних левичара чине све да дезавуишу и „Политику” и „Време”, два најотворенија и најслободнија медија у Србији.

Све што могу је да одбијем да новим одговорима Симовићу наставим да дајем повод за јавно промовисање ових деструктивних паралевичара, који упорно одбијају да престану да доприносе опстанку „постојећег стања као јединог могућег”. Уз толико добре, идеалне непријатеље, неолибералима Вучићу, шта год данас била његова идеологија, и не требају савезници.

Факултет за медије и комуникације