Уставна омча око Републике Српске

Од нашег дописника

Бањалука – Од тренутка када је пре скоро две деценије потписан Дејтонски мировни споразум, а БиХ успостављена као децентрализована земља састављена од два снажна ентитета – РС и ФБиХ – отпочела су политичко-дипломатска настојања за њену разградњу. У покушају да оснаже заједничке институције БиХ и утолико развласте оне у Бањалуци, Америку су, по мишљењу наших саговорника, подржавале и европске земље.

Ова настојања, тврде они, најсликовитије описује обећање творца тог споразума Ричарда Холбрука које је, наводно, дао Алији Изетбеговићу још у самом Дејтону. Холбрук је, како неки тврде, Изетбеговићу тада рекао да потпише споразум, а на Америци остаје брига да накнадно развласти РС. Да је такво обећање можда и дато, констатују наши саговорници, сведоче бројне америчке иницијативе за уставне реформе по правилу праћене снажним политичким притисцима, које су пак одреда пропадале.

Успешније су, међутим, у том правцу деловали високи представници у БиХ који су, на своју руку тумачећи такозвана бонска овлашћења, уз подршку САД и ЕУ, од РС одузели на десетине витално важних надлежности, намећући чак и измене Устава РС. Резимирајући, наши саговорници кажу да су и мимо спектакуларно најављиваних процеса о уставним реформама, од којих су најкрупнији Бутмирски процес из 2009. вођен у бази Еуфора и такозвани Априлски пакет из 2006, текла тиха отимања надлежности. Ови пакети, а нарочито Априлски пакет, по оцени учесника у преговорима, предвиђали су додатне надлежности за БиХ, попут пољопривреде, науке и технологије, па чак и увођење једног председника БиХ, владе БиХ...

Подаци о уплетености Америке и ОХР-а у Априлски пакет објављени су и на „Викиликсу”. Током активног лобирања да се овај пакет усвоји, тадашњи амбасадор САД у БиХ Даглас Меклхејни бошњачким и хрватским политичарима у Сарајеву нудио је другу фазу уставних промена, која би, одмах након усвајања овог пакета, требало да доведе у питање комплетну РС.

Меклхејни је писао да је Априлски пакет требало да буде само „прва фаза” уставних промена, иза које би дошло до „преиспитивања” ентитетских структура власти. „Пакети који су се нудили падали су због разних разлога. Некада партије из Сарајева нису биле задовољне аранжманима јер нису радикално мењали устав, некада је отпор из РС био превише снажан. Сви предлози долазили су споља, никад изнутра. Некад су иницијатори уставне реформе биле и невладине организације, некад су амерички конгресници предлагали резолуције тражећи уставне реформе”, сведоче учесници преговора који додају да на појединим адресама на Западу, по свему судећи, сазрева размишљање да је дејтонска мера једина која је дугорочно одржива у БиХ.

На трагу те политике јесте и она која је тренутно актуелна у РС и која се у најкраћем може илустровати ставом Милорада Додика, председника РС, који непрестано понавља да нема ништа против БиХ, али стриктно онакве каква је дефинисана у Дејтону, са девет надлежности.

„Никада нисам спорио БиХ у њеним дејтонским оквирима. Јесте ли некада чули да оспоравам било коју уставну надлежност БиХ? Не спорим ни оне надлежности које су накнадно пренесене, али уз јасно предвиђену процедуру, која нужно подразумева и изјашњавање Парламента РС. Све остало јесте спорно. Питање наше аутономије за нас је витално питање и због тога је за сваки трансфер надлежности морала постојати сагласност страна, а стране су РС и ФБиХ. Тога није било”, наводи Додик.

Осим готово свих политичких партија из РС које годинама указују на пристрасност западне политике, Влада РС редовно је о овим настојањима у својим извештајима упозоравала и СБ УН. У последњем од њих, између осталог, напомиње да је преношење великог броја надлежности које је извршио високи представник резултирало неефикасним институцијама и дисфункционалном политиком која карактерише данашњу БиХ. Аналитичари сматрају да се права кухиња за разградњу Устава БиХ налази на релацији Вашингтон–Истанбул и да Европа најчешће терцира америчким настојањима. По тим схватањима, Вашингтон на тај начин компензује Турској статус вечитог кандидата за ЕУ, а истовремено, како кажу, на овом терену подстиче властиту политику контролисаног хаоса.

„Кроз све притиске који су висили над РС провлачила се опасност позната као ’дух Дејтона’. Тумачењем тог духа, уместо слова, БиХ је уз помоћ САД у режији ОХР-а добила десетине надлежности”, сматрају аналитичари.

Са тим оценама слаже се и Гостимир Поповић, политички аналитичар, који тврди да је намера САД била да РС потраје свега пет година.

„Све уставне реформе прављене су на три локације – у Вашингтону, Истанбулу и Сарајеву. Априлски пакет замало је прошао, али је из Истанбула сугерисано да Сарајево може добити више. На сву срећу, пакет је пао”, каже Поповић. Он сматра да САД кроз подршку Сарајеву остварују и неке безбедносне интересе, будући да, како каже, на такозваном јужном крилу НАТО-а настоје имати ослонце на овим просторима. Ти ослонци су, наставља Поповић, Сарајево и Тирана.

Ситуацију слично види и социолог Слободан Наградић, у два наврата учесник разговора о уставним променама, који истиче да се циљ свих досадашњих и неких сутрашњих разговора ове врсте може свести на покушај веће централизације БиХ и слабљење надлежности ентитета. „Тај план ће код бошњачких политичара заувек постојати и никада неће нестати”, закључује Наградић и напомиње да се политичари у Сарајеву у вези са овим питањем разликују само у оцени када је прави тренутак да се уставне реформе ставе на сто.

Говорећи о спољном фактору који подстиче разградњу Устава БиХ, Наградић каже да се он може детектовати углавном у ЕУ и САД, које, ипак, не би радикално укинуле „Дејтон” – сматрајући га својим делом – али да свакако теже што већој централизацији БиХ, на штету РС. Наградић подсећа да је разговоре на којима је учествовао, први пут у организацији америчког Института за мир, водио Американац Доналд Хејс, тадашњи заменик високог представника, док је друге, у Бутмиру, између осталих, водио тадашњи заменик државног секретара САД Џејмс Стајнберг.