Хирургија од Првог светског рата до данас

Први светски рат по много чему је био важан у историји ратне хирургије. Број повређених је био огроман, како због за то време новог стрељачког и артиљеријског оружја, тако и због бојних отрова који су први пут шире примењени. С друге стране, овај рат је довео до значајног напретка војног санитета, а уведени су принципи обраде ратне ране, који се примењују и данас. Поштовањем тих принципа, али и осавремењивањем организације збрињавања рањених и пожртвовању припадника војног санитета на фронту, ратна хирургија је први пут у својој историји остварила спектакуларне резултате. Тако је, на пример, смртност од стрелних повреда мозга смањена са дотадашњих 75 на око 28 одсто. 

Како објашњава пуковник професор др Зоран Рогановић, начелник Клинике за неурохирургију Војномедицинске академије, лечење ратних повреда је комплексно и најчешће је потребно урадити више операција.

– Принцип хируршке обраде ратне ране није се много променио након Првог светског рата, али је дошло до значајне модернизације опреме и инструмената који се користе приликом интервенција. Као и у роботици, сада је неко друго време, где је незамисливо медицину радити без компјутера и савремених апарата. Оперативна техника је поготово напредовала у збрињавању повреда кичменог стуба, крвних судова и костију. Раније није било могуће помоћи рањенима услед стрелних повреда кичме, а сада је смртност због таквих повреда ниска, иако је инвалидитет и даље врло висок. Највише је технолошки напредовало збрињавање оштећења костију, јер постоји могућност спољашње фиксације костију, која омогућава брже и безбедније зарастање кости – истакао је др Рогановић.

Осим напретка у самој хируршкој техници, важно је и усавршавање техника у трансфузиологији и анестезиологији. Наш саговорник убеђен да су хирурзи и остали лекари радили са много ентузијазма и смислом за импровизацију. Трансфузија крви је од тада напредовала и не може да се пореди са садашњом ситуацијом, јер савремене могућности трансфузије нису постојале, али су постојали другачији начини чувања и враћања крви. Током операције се скупљала крв рањеника у једној посуди и после интервенције је враћана пацијенту. Тако су многи животи спасени, иако је ризик од инфекције био велики.

Анестезија је од Првог светског рата до данас значајно напредовала, од ранијих „успављивања” маском која садржи етар, до данашње високо софистициране анестезиолошке опреме и савремених медикамената.

Веома је значајан и напредак у фармацеутској индустрији, пре свега у производњи јаких антибиотика, јер ратне повреде имају велики ризик инфекције, па је неопходна примена најмање три антибиотска препарата.

– Начини стерилизације завојног материјала су такође раније били другачији. Дешавало се да није било довољно газа на фронту, па су се оне прале и откувавале, а затим сушиле на сунцу, да би опет могле да се користе – каже др Рогановић.

Наш саговорник појашњава да је масовност повреда које треба збринути најзначајнија одлика ратне хирургије, али је и начин збрињавања повреда у рату другачији него у миру. Они који су имали најтеже повреде и који су готово мртви – збрињавали су се последњи.

– Можда то делује нехумано, али је неопходно у ратним ситуацијама. Због своје велике брзине и ротационог кретања, зрно у погођеном ткиву ствара такозвану привремену шупљину, која може бити и 50 пута већа од самог зрна. Зато су оштећења ткива веома велика, а након повреда садржаја лобање често долази и до тренутне смрти. До значајног оштећења ткива долази и након устрела у груди, стомак и екстремитете. Метак или гелер се из тела не ваде по сваку цену, а њихово уклањање није увек једноставно. Данас се локација гелера (метка) утврђује савременим дијагностичким процедурама, а раније су лекари процењивали њихову локализацију само на основу путање пројектила, постојећих симптома и дистрибуције бола. Најзад, треба напоменути да стрелне повреде јесу најчешће у рату, али да 30 одсто свих ратних повреда чине такозване тупе повреде које на ратишту настају услед падова, туча, удеса... – каже др Рогановић.

----------------------------------

Кад топови утихну – више посла за психијатре

Кад топови утихну има више посла за психијатре, појашњава др Гордана Мандић-Гајић, неуропсихијатар из Клинике за психијатрију ВМА. Од памтивека, ратници су доживљавали трауматски стрес који је мењао своје називе током историје. Тако се у време Првог светског рата помиње „шел шок”, а на нашем подручју током Другог светског рата „ратна неуроза Југословена”. Тек 1980. године настаје појам посттрауматског стресног синдрома.

– Његова суштина је појава менталног поремећаја са низом симптома услед изложености катастрофичном стресном догађају са доминантним поновним проживљавањем трауме, понашањем избегавања, доживљаја емоционалне отупелости и појачане раздражљивости. Овај поремећај може да има хроничан ток и да траје годинама након завршетка рата и да доведе до отеженог прилагођавања ветерана на услове породичног и друштвеног живота. Велики број ветерана са поменутим сметњама је довео до потребе за развојем разних видова индивидуалне и групне психотерапије у њиховом лечењу. Остварен је и напредак у разумевању њихових сметњи са скидањем непопуларне етикете од стране шире заједнице и прихватања да се ради о нормалном реаговању на све оно што су преживели – додала је др Мандић-Гајић.