Патња убијена животом

ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ
Када Карлос Фуентес завирујући у детаље интиме „Дневника“ Фриде Кало, закључује да су њене две највеће несреће: трамвајска и Дијего Ривера, он свесно оповргава мит о мистичном у односу жене и мушкарца. Између две несреће, оне саобраћајне и оне љубавне, смештена је радња два тематски сродна романа, о трагичности (људске) женске патње, која у оба случаја постаје духовни покретач уметничког остварења. Реч је о књижевним делима: „Лемурова љубав“ Иване Кузмановић (Evro-Giunti, 2007) и „Нисам овако замишљала живот“, Вјере Мујовић (Чигоја, 2007).

Мујовићкин „документарни хорор каталог“ са сто осам лица, неколико мумија и фантома, пар вампира, више анђела, самоубица, бедника, вила и ала, је необично трагање за оним исечцима, „властитог живота“. У којима је, у једном тренутку, сажет и сам живот списатељке. Њених сапутника и сапатника. „Нисам овако замишљала живот“ је роман о несвакодневици виђеној из посебног угла. Кревета. И болничке собе.

Бол је неописив, уверава нас Вирџинија Вулф. Вјера Мујовић нас у то разуверава.

Бол је необјашњив. То необјашњиво снажно инспирише ауторку у њеном књижевном делу. Бол се може исказати. Бол, као тело, град, држава. И удес. Ето, он се Вјери М. догодио.

На путу из Београда у Берлин, она и њен сапутник, гле бергмановске игре судбина! доживљавају несрећу. Бол, у белом. Бела је и „нива“. Бела су и кола српске Хитне помоћи која долазе да би их спасили... На путу за Београд. Све је бело у тој ноћи Вјериној. Као у нордијским пределима магле. Страх и патња, као парабола живота, постају смисао постојања. Њена – Бергманова драма одвија се у белини беспућа.

То је нит Вјерине агонијске поетике у есејима-причама о: гласовима и лицима, белом и белим, мантилима, маскама и белим болничким плафонима. Вјера М. је у свом животу превела бол на језик уметности. И када се у свом роману обраћа свом сапутнику, кога помиње иницијалом Б, (Дијего Баришњиков?), измучена, замало убогаљена, она је Фрида која признаје да је у свом животу доживела две несреће: саобраћајну и љубавну. Звану Дијего? Или своју, љубавну звану Б.?

У овој прози безвремено лирској, налик дневнику, благо иронично, а ипак опоро, списатељка ће из самоће собе, ван њених зидова, утећи у неку, за нас, другу стварност. Фрагментима прозе, у упечатљивој атмосфери посебне установе, вештином сликања ликова: свих тих болничара, сестара, „фрау доктора”, партизанки и љубавница бивших генерала, терапеута, терориста и заточеника, она „шаљиво-озбиљним“ тоном приповеда о свом болничком животу. И све тако, нижу се призори болничког јада и Вјерине усамљености. Да би пред крај, ако га има, „стварност (написаних књига) заменила фикцију мучних питања“, како то записује Данило Киш 1977. у Часу анатомије. А Вјера именовала своју властиту стварност кроз упечатљиве, недовршене скице минијатура. Кроз патњу – убијену животом.

А на причу о вечито повезаним супротностима, љубави и патњи, надовезује се и „Лемурова љубав“ Иване Кузмановић. Истанчана, снажна прича о љубави и: Како се из ње извући?

Кроз поуке које нам саопштава, списатељка даје повод за могућа свестранија значења патње – зване вољење. Он је успешан пословни човек, ожењен и отац двоје деце, игра тенис, пропутовао цео свет, разноврсног искуства у пословима с оне стране закона. Успешан производ транзиције, рекло би се. Поникао с Дорћола.

Она има тридесет осам година. Лепа, интелигентна, забавна. Остварила каријеру манекенке, менаџерке, певачице и новинарке. Занимљив и буран живот у Њујорку, на Кипру и разним другим местима света, замењује певањем у једном београдском клубу. Вољена, па остављена, у браку пред разводом, она је затечена овом новонасталом „варијантом један на један са ожењеним човеком“. У то нас Ивана својим делом уверава.

Вољење, страст, љубав, запитаност, зебња, преиспитивање осећања, главне су теме које је начео овој роман. Од почетне љубави и чежње, роман се у свом другом делу помера ка причи о празнини, одсуству и губитку вољеног, и, што је можда важније, у причу о томе како неко љубављу и патњом може изгубити самог себе. Међутим, списатељка нуди и психолошки утемељен „рецепт“ како се расцеп може избећи. На крају, она себе сагледава у светлу својих заводљивих пројекција. Јер, речником психолога, оно у шта се заљубљујемо, по правилу смо ми сами. Видимо само оно што желимо да видимо. Та релација је најчешће несрећна, често трагична. Списатељка је осећа и уметничким поступком саопштава. У трагању за собом и спасом за себе, она окреће други „лист“. Снагом своје личности проналази радост у губитку вољења.

Симболички аспект овог романа наговештен је већ у наслову. Усложњавањемњеговог значења, списатељка паралелно гради вишесмисленост и, на тренутке, опсценост у роману. Јер лемур постоји. То је онај нижи примат с Мадагаскара, нарави двојаке. Покаткад крволочан. Иначе умиљат. Досадан и напоран. Мио и драг. Срећан је онај ко уме да (га) воли...