Patnja ubijena životom

ŽENSKE PRIČE
Kada Karlos Fuentes zavirujući u detalje intime „Dnevnika“ Fride Kalo, zaključuje da su njene dve najveće nesreće: tramvajska i Dijego Rivera, on svesno opovrgava mit o mističnom u odnosu žene i muškarca. Između dve nesreće, one saobraćajne i one ljubavne, smeštena je radnja dva tematski srodna romana, o tragičnosti (ljudske) ženske patnje, koja u oba slučaja postaje duhovni pokretač umetničkog ostvarenja. Reč je o književnim delima: „Lemurova ljubav“ Ivane Kuzmanović (Evro-Giunti, 2007) i „Nisam ovako zamišljala život“, Vjere Mujović (Čigoja, 2007).

Mujovićkin „dokumentarni horor katalog“ sa sto osam lica, nekoliko mumija i fantoma, par vampira, više anđela, samoubica, bednika, vila i ala, je neobično traganje za onim isečcima, „vlastitog života“. U kojima je, u jednom trenutku, sažet i sam život spisateljke. Njenih saputnika i sapatnika. „Nisam ovako zamišljala život“ je roman o nesvakodnevici viđenoj iz posebnog ugla. Kreveta. I bolničke sobe.

Bol je neopisiv, uverava nas Virdžinija Vulf. Vjera Mujović nas u to razuverava.

Bol je neobjašnjiv. To neobjašnjivo snažno inspiriše autorku u njenom književnom delu. Bol se može iskazati. Bol, kao telo, grad, država. I udes. Eto, on se Vjeri M. dogodio.

Na putu iz Beograda u Berlin, ona i njen saputnik, gle bergmanovske igre sudbina! doživljavaju nesreću. Bol, u belom. Bela je i „niva“. Bela su i kola srpske Hitne pomoći koja dolaze da bi ih spasili... Na putu za Beograd. Sve je belo u toj noći Vjerinoj. Kao u nordijskim predelima magle. Strah i patnja, kao parabola života, postaju smisao postojanja. Njena – Bergmanova drama odvija se u belini bespuća.

To je nit Vjerine agonijske poetike u esejima-pričama o: glasovima i licima, belom i belim, mantilima, maskama i belim bolničkim plafonima. Vjera M. je u svom životu prevela bol na jezik umetnosti. I kada se u svom romanu obraća svom saputniku, koga pominje inicijalom B, (Dijego Barišnjikov?), izmučena, zamalo ubogaljena, ona je Frida koja priznaje da je u svom životu doživela dve nesreće: saobraćajnu i ljubavnu. Zvanu Dijego? Ili svoju, ljubavnu zvanu B.?

U ovoj prozi bezvremeno lirskoj, nalik dnevniku, blago ironično, a ipak oporo, spisateljka će iz samoće sobe, van njenih zidova, uteći u neku, za nas, drugu stvarnost. Fragmentima proze, u upečatljivoj atmosferi posebne ustanove, veštinom slikanja likova: svih tih bolničara, sestara, „frau doktora”, partizanki i ljubavnica bivših generala, terapeuta, terorista i zatočenika, ona „šaljivo-ozbiljnim“ tonom pripoveda o svom bolničkom životu. I sve tako, nižu se prizori bolničkog jada i Vjerine usamljenosti. Da bi pred kraj, ako ga ima, „stvarnost (napisanih knjiga) zamenila fikciju mučnih pitanja“, kako to zapisuje Danilo Kiš 1977. u Času anatomije. A Vjera imenovala svoju vlastitu stvarnost kroz upečatljive, nedovršene skice minijatura. Kroz patnju – ubijenu životom.

A na priču o večito povezanim suprotnostima, ljubavi i patnji, nadovezuje se i „Lemurova ljubav“ Ivane Kuzmanović. Istančana, snažna priča o ljubavi i: Kako se iz nje izvući?

Kroz pouke koje nam saopštava, spisateljka daje povod za moguća svestranija značenja patnje – zvane voljenje. On je uspešan poslovni čovek, oženjen i otac dvoje dece, igra tenis, proputovao ceo svet, raznovrsnog iskustva u poslovima s one strane zakona. Uspešan proizvod tranzicije, reklo bi se. Ponikao s Dorćola.

Ona ima trideset osam godina. Lepa, inteligentna, zabavna. Ostvarila karijeru manekenke, menadžerke, pevačice i novinarke. Zanimljiv i buran život u Njujorku, na Kipru i raznim drugim mestima sveta, zamenjuje pevanjem u jednom beogradskom klubu. Voljena, pa ostavljena, u braku pred razvodom, ona je zatečena ovom novonastalom „varijantom jedan na jedan sa oženjenim čovekom“. U to nas Ivana svojim delom uverava.

Voljenje, strast, ljubav, zapitanost, zebnja, preispitivanje osećanja, glavne su teme koje je načeo ovoj roman. Od početne ljubavi i čežnje, roman se u svom drugom delu pomera ka priči o praznini, odsustvu i gubitku voljenog, i, što je možda važnije, u priču o tome kako neko ljubavlju i patnjom može izgubiti samog sebe. Međutim, spisateljka nudi i psihološki utemeljen „recept“ kako se rascep može izbeći. Na kraju, ona sebe sagledava u svetlu svojih zavodljivih projekcija. Jer, rečnikom psihologa, ono u šta se zaljubljujemo, po pravilu smo mi sami. Vidimo samo ono što želimo da vidimo. Ta relacija je najčešće nesrećna, često tragična. Spisateljka je oseća i umetničkim postupkom saopštava. U traganju za sobom i spasom za sebe, ona okreće drugi „list“. Snagom svoje ličnosti pronalazi radost u gubitku voljenja.

Simbolički aspekt ovog romana nagovešten je već u naslovu. Usložnjavanjemnjegovog značenja, spisateljka paralelno gradi višesmislenost i, na trenutke, opscenost u romanu. Jer lemur postoji. To je onaj niži primat s Madagaskara, naravi dvojake. Pokatkad krvoločan. Inače umiljat. Dosadan i naporan. Mio i drag. Srećan je onaj ko ume da (ga) voli...