Заливање Вербића

Вербић је испао цар, а наставници због овог поливања водом заслужују јединицу из владања. Чињеница је да је ово први министар просвете који је имао петљу да сиђе међу гладне учитеље.

Тако мисле многи, али наравно не и синдикалисти, који  министров гест сматрају „неразумним“ а за свој поступак проналазе хиљаду изговора. Тако је Јасна Јанковић из Уније синдиката просветних радника прексиноћ иронисала да су синдикалци били „зачуђени“ када су угледали министра на протесту. Њих неколико хиљада, а он сам. И још је додала подсмешљиво: „Министар је освежен водом. Био је бледуњав. Ништа му се није десило“ Ни ту није стала, већ је додала да она не би желела да је министар изазвао неки инцидент!?

Њене колеге штавише тврде да до већег инцидента није дошло само захваљујући томе што је Вербић ушетао међу „пристојан просветарски свет“ и што су га спасли синдикални лидери који су били принуђени да попут телохранитеља спроведу министра до уласка у зграду успут молећи колеге да буду достојанствени. Истина, било је и оних који су одмах одговорили да ово није понашање достојно академских грађана. Ако је ово најпристојније од српске просвете, какви ли су тек они мање пристојни?

Било је и оних који су тврдили да је „заливање министра” било изрежирано од провокатора или чак министрових саветника.

Гледајући сцену из непосредне близине, рекла бих да је Вербић добро прошао. Имао је петљу да уради оно што за 20 година праћења просвете још нисам видела. Прилично је ризиковао кад је тек тако ушетао међу неколико хиљада незадовољних наставника који су прешли стотине километара да би дували у пиштаљке и носили транспаренте на латинском.

До поливања није никако смело да дође. Тако су синдикалисти нашкодили сами себи јер је поливање постало главна вест, уместо захтева наставника који већ пети месец штрајкују због катастрофалног стања у српским школама.

То што се десило министру не скида одговорност власти за најдужи штрајк у историји српске просвете. Није смело да се догоди да деца у дневнику добију само једну оцену за читаво полугодиште, да размишљају шта ће за матуру, да пре подне имају часове од 30 минута, а да по подне скупо плаћају приватне часове да би надокнадили пропуштене лекције.

Као што није смело да се догоди да они који нам образују децу добијају 38.000 динара месечно, ни да им се плате срежу у истом проценту као и онима који примају скоро двоструко више.  

Протекле деценије су показале да ниједан министар просвете ништа неће моћи да промени ако се не одврне буџетска славина, без обзира на то колико пута га поливали и колико наставника шетало од скупштине до владе.