Кап среће, океан туге

Историја покретних слика бележи многе сјајне филмове на важне теме и са важним порукама, чије су приче испричане из визуре деце. Тренутно ми на памет падају примери Кустуричиног „Оца на службеном путу”, Кијаростамијевог „Где је кућа мога друга”, Панахијевог „Белог балона” или Маџидијевих филмова „Деца раја”, „Боје раја” и „Отац”... Један од светлих примера овакве врсте филма, без сумње је и „Енклава” сценаристе и редитеља Горана Радовановића.

Радовановић тематизује сву тежину живота српских заједница, које после не тако давних ратних сукоба и погрома на Косову и Метохији живе у малим, изолованим просторима – енклавама и о томе прича из визуре српске и албанске деце. Са пуном снагом, правом мером и дирљивом хуманошћу.

Драма је у сваком филму и већа и јача и снажније боли уколико се све категорије које постоје у свету одраслих преламају кроз очи дечијих ликова. И емоције су тада у гледалишту појачане, а у свему томе прикривено леже и све оне замке проклизавања филма у патетику. Радовановић је то у „Енклави” зналачки избегао сигурним вођењем деце-глумаца (и читаве глумачке екипе) и зрело постављеном драматургијом која децентно, а убедљиво прати мелодрамску линију радње, указујући и на узроке и последице неповерења и насиља.

Уз пуну ауторску одговорност, са великим сензибилитетом, естетски префињено, Радовановић заједно са својим маленим филмским јунацима, али и са гледаоцима филма, урања у свет свакодневне животне несигурности у својеврсном гету, јединственом данас у Европи. У свет деце повређеног детињства, принуђене да прерано одрасту. У осами, без пријатеља, очима упртих у свет одраслих који их постепено уче и мржњи и страху, осећањима која деци нису природна.

У том и таквом свету владају ограничено кретање, превоз до школа и порушених гробаља и цркава у мрачним и тескобним утробама Кфорових оклопних транспортера, свакодневни проблеми са комшијама Албанцима... Ту одраста малени Ненад (Филип Шубарић), уз оца Воју који своју тешку муку лечи алкохолом (Небојша Глоговац), уз деду Милутина на самрти (Мето Јовановски) кога сматра најбољим пријатељем, јер другог нема, и уз свакодневно присуство јединог преосталог свештеника (Миодраг Кривокапић) који би на згаришту да подигне нову цркву.

Ништа мање усамљен није ни албански чобанчић (Денис Мурић) из суседног села, који без оца одраста иза високих зидина рођачке куће, пуне оружја, нетрпељивости и жеље за осветом. Ту су још два албанска дечака (Ненад Станојковић, Милан Секулић), који свакодневно камницама добују по Кфоровом транспортеру, док је Ненад у њему, али не из мржње већ из дечије љубоморе. И они би вожњу транспортером, али нису Срби и једина шанса да задовоље своју жељу јесте да Ненад ургира за њих. Деца лако нађу заједнички језик...

Тај наоко једноставан заплет филма изнеће на површину сву тежину, сложеност и трагичност живота на КиМ. Радовановић постепено уводи и друге ликове – Ненадову тетку Милицу (Аница Добра) која из Београда долази да сахрани оца, возача аутобуса (Ненад Јездић) који стоички издржава и сопствено и малтретирање својих путника, српског припадника косовске полиције (Горан Радовановић), немачку представницу Еулекса... – и тако шири свеопшту слику и једног простора и једног времена, водећи сигурно и чврсто филм до самог краја. До Ненадовог избегличког сусрета са убрзаним, скоројевићким и саможивим Београдом, у коме ће му одмах пришити надимак Шиптар. И до његовог новог школског састава на тему најбољи пријатељ, када ће му пред очи искрснути лик албанског чобанчића који му је спасао живот, а који је сада далеко...

„Енклава” – са маестралном фотографијом немачког сниматеља Аксела Шнепата која је један од носећих елемената филма, са префињеним монтажним резовима Андрије Зафрановића, сценографијом Владислава Лашића и функционалном музиком Елени Караиндру и Ирене Поповић – јесте и филм модерног и динамичног филмског језика, изванредно одабраних глумаца (виде се ту прсти искусног кастинг директора Бобана Дедеића). Јесте и филм у којем је Горан Радовановић своја документаристичко-филмска искуства вешто имплементирао у визуелно-поетско играно филмско дело, које нуди могућност катарзе, указује на могућност опроста и помирења.

„Енклава” је и филм у којем је кап среће мала, а океан туге велики. Али, та туга није она што ломи, већ освешћује, прочишћава и исцељује. Уколико јој то дозволите.