Kap sreće, okean tuge

Istorija pokretnih slika beleži mnoge sjajne filmove na važne teme i sa važnim porukama, čije su priče ispričane iz vizure dece. Trenutno mi na pamet padaju primeri Kusturičinog „Oca na službenom putu”, Kijarostamijevog „Gde je kuća moga druga”, Panahijevog „Belog balona” ili Madžidijevih filmova „Deca raja”, „Boje raja” i „Otac”... Jedan od svetlih primera ovakve vrste filma, bez sumnje je i „Enklava” scenariste i reditelja Gorana Radovanovića.

Radovanović tematizuje svu težinu života srpskih zajednica, koje posle ne tako davnih ratnih sukoba i pogroma na Kosovu i Metohiji žive u malim, izolovanim prostorima – enklavama i o tome priča iz vizure srpske i albanske dece. Sa punom snagom, pravom merom i dirljivom humanošću.

Drama je u svakom filmu i veća i jača i snažnije boli ukoliko se sve kategorije koje postoje u svetu odraslih prelamaju kroz oči dečijih likova. I emocije su tada u gledalištu pojačane, a u svemu tome prikriveno leže i sve one zamke proklizavanja filma u patetiku. Radovanović je to u „Enklavi” znalački izbegao sigurnim vođenjem dece-glumaca (i čitave glumačke ekipe) i zrelo postavljenom dramaturgijom koja decentno, a ubedljivo prati melodramsku liniju radnje, ukazujući i na uzroke i posledice nepoverenja i nasilja.

Uz punu autorsku odgovornost, sa velikim senzibilitetom, estetski prefinjeno, Radovanović zajedno sa svojim malenim filmskim junacima, ali i sa gledaocima filma, uranja u svet svakodnevne životne nesigurnosti u svojevrsnom getu, jedinstvenom danas u Evropi. U svet dece povređenog detinjstva, prinuđene da prerano odrastu. U osami, bez prijatelja, očima uprtih u svet odraslih koji ih postepeno uče i mržnji i strahu, osećanjima koja deci nisu prirodna.

U tom i takvom svetu vladaju ograničeno kretanje, prevoz do škola i porušenih grobalja i crkava u mračnim i teskobnim utrobama Kforovih oklopnih transportera, svakodnevni problemi sa komšijama Albancima... Tu odrasta maleni Nenad (Filip Šubarić), uz oca Voju koji svoju tešku muku leči alkoholom (Nebojša Glogovac), uz dedu Milutina na samrti (Meto Jovanovski) koga smatra najboljim prijateljem, jer drugog nema, i uz svakodnevno prisustvo jedinog preostalog sveštenika (Miodrag Krivokapić) koji bi na zgarištu da podigne novu crkvu.

Ništa manje usamljen nije ni albanski čobančić (Denis Murić) iz susednog sela, koji bez oca odrasta iza visokih zidina rođačke kuće, pune oružja, netrpeljivosti i želje za osvetom. Tu su još dva albanska dečaka (Nenad Stanojković, Milan Sekulić), koji svakodnevno kamnicama dobuju po Kforovom transporteru, dok je Nenad u njemu, ali ne iz mržnje već iz dečije ljubomore. I oni bi vožnju transporterom, ali nisu Srbi i jedina šansa da zadovolje svoju želju jeste da Nenad urgira za njih. Deca lako nađu zajednički jezik...

Taj naoko jednostavan zaplet filma izneće na površinu svu težinu, složenost i tragičnost života na KiM. Radovanović postepeno uvodi i druge likove – Nenadovu tetku Milicu (Anica Dobra) koja iz Beograda dolazi da sahrani oca, vozača autobusa (Nenad Jezdić) koji stoički izdržava i sopstveno i maltretiranje svojih putnika, srpskog pripadnika kosovske policije (Goran Radovanović), nemačku predstavnicu Euleksa... – i tako širi sveopštu sliku i jednog prostora i jednog vremena, vodeći sigurno i čvrsto film do samog kraja. Do Nenadovog izbegličkog susreta sa ubrzanim, skorojevićkim i samoživim Beogradom, u kome će mu odmah prišiti nadimak Šiptar. I do njegovog novog školskog sastava na temu najbolji prijatelj, kada će mu pred oči iskrsnuti lik albanskog čobančića koji mu je spasao život, a koji je sada daleko...

„Enklava” – sa maestralnom fotografijom nemačkog snimatelja Aksela Šnepata koja je jedan od nosećih elemenata filma, sa prefinjenim montažnim rezovima Andrije Zafranovića, scenografijom Vladislava Lašića i funkcionalnom muzikom Eleni Karaindru i Irene Popović – jeste i film modernog i dinamičnog filmskog jezika, izvanredno odabranih glumaca (vide se tu prsti iskusnog kasting direktora Bobana Dedeića). Jeste i film u kojem je Goran Radovanović svoja dokumentarističko-filmska iskustva vešto implementirao u vizuelno-poetsko igrano filmsko delo, koje nudi mogućnost katarze, ukazuje na mogućnost oprosta i pomirenja.

„Enklava” je i film u kojem je kap sreće mala, a okean tuge veliki. Ali, ta tuga nije ona što lomi, već osvešćuje, pročišćava i isceljuje. Ukoliko joj to dozvolite.