Егоиста нашег доба

ЕСЕЈ

У данашње време сведоци смо свих видова егоизма, од прекомерног згртања до беспоштедне борбе за улазак у оно што се назива интелектуалном елитом друштва. Истовремено нема никаквог или барем довољног упозоравања како сваки егоизам води даљем отуђивању и усамљивању појединачног човека које увек на крају производи дубоко незадовољство и неизбежно осећање празнине, изгубљености и несреће.

Тинејџери данас седе у кафићима, свако са својим вокменом или испред каквог рачунарског екрана, и не занима их нико од вршњака поред њих. Млади људи са добрим запослењима неће да склапају бракове и не желе породицу нити подизање деце: младиће не занимају девојке, девојке не занимају младићи. Једни и други желе живот само по мери својих потреба. Добро ситуирани подижу ограде око својих поседа на којима каче табле са смртоносно упозоравајућим натписом no trasspassing и сматрају комшије највећим непријатељима. Људи проживе живот у савременим спратницама, а да се међусобно никада не упознају и са већином никада не поздрављају. Још горе, последње тенденције образовног система у свету говоре о разбијању разреда у основним и средњим школама који су одувек били прва социјализација и навикавање на живот у заједници – децу у будућности чека индивидуално учење или учење у малим „интересним“ групама.

Мотивација по Ничеу

Ове слике нису више само „привилегија“ западних друштава које смо упознавали кроз холивудске филмове или савремену америчку литературу него се све више виде и препознају и код нас, посебно у већим градовима, и то – што већим, то више.

Себичност и егоизам имају, вероватно, природну, урођену основу и постоје одувек. У складу са тим, многи су се, попут Ничеа, јавно ругали алтруизму, тврдећи како би он подразумевао да нам је неко други важнији од самих себи – што је бесмислено. Егоизам схваћен на овај начин (психолошки егоизам) подразумева да је свако људско делање мотивисано искључиво личном коришћу. И у ономе што се уобичајено сматра алтруизмом (на пример, осећај задовољства након помоћи пријатељу) могуће је открити мотив сопствене користи (кроз питање да ли је задовољство због помоћи пријатељу било мотив или резултат помоћи). 

Међутим, егоизам нашег доба – од краја Другог светског рата наовамо – наглашава његову рационалну, етичку димензију. Савремено друштво прогласило је да би свака индивидуа требало да ради само у корист сопствене личности, чак и када се то коси са интересима других. Промотори етичког егоизма – а било је ту и писаца, попут Американке руског порекла Ејн Ренд – уверавају нас да бављење сопственим интересом, уместо туђим, води у много ефикасније друштво, а то ће онда бити добро за све. Наравно, за етичког егоисту потребно је да је само он егоиста, а да сви други нису, јер то најбоље сервисира његов интерес.

Према томе, на питање требају ли егоисти пријатељи, одговор је: да! Али само они који омогућавају задовољавање искључиво његових интереса. Треба ли му љубав? Одговор је, такође, да! Али онаква љубав каквом Рогозин „воли“ Наташу у „Идиоту“ – реч је о тренутном пражњењу страсти без икаквог обзира, уважавања и размишљања о другој страни.

Предмети егоизма нашег доба промењени су у односу на раније. Задовољавањем тзв. примарних потреба (храна, породица, секс, склониште), на сцени су материјално богатство, промоција на друштвеној лествици, част, моћ и знање. Егоизам се у данашњем времену испоставио као једно од најјачих оружја у борби за сопствену промоцију, богаћење, успех и друштвено признање. У питању је гомилање огромне унутрашње енергије која се испољава као највећа страст. Међутим, оно што следи у случају успеха и неуспеха на крају је исто: разарајуће незадовољство.

Лествице ка врху друштва

Савременог егоисту лако је препознати. Њега карактерише не само одсуство сваког поштовања и занимања за људе око себе (парадигматична слика је човек који разговара мобилним телефоном док је у друштву са другим људима), него и губитак занимања за своје најближе, породицу и дом, уколико такви у његовом животу уопште постоје (или: уколико још постоје).

Бескрупулозност и слепа снага коју савремени егоиста улаже у борби са онима које сматра конкурентима за највишу позицију у друштву нису ништа мање од поступака Софокловог Едипа, првокласног егоисте из античког времена. Такође, ништа мање од беспоштедности којом се прачовек бранио од дивљих звери. У ствари, егоиста има управо такво осећање: сви око њега су звери па он онда има право на сва средства у остварењу својих интереса. 

О егоизму нашег доба не треба мислити само гледајући отворене или скривене мафијашке обрачуне у свету нових бизнисмена. Још више, још малициозније и страственије присутан је у интелектуалном свету. Варнице зла и речник мржње који севају између оних који су стигли ад астра и оних који још нису, а силно желе, најчешће су мутилантни непринципијелни ставови и увреде ад хоминем, не либећи се ничега, па ни лажи и простаклука.

Данас је на сцени огорчена борба егоиста за успех и за врх друштва. Сам егоизам не само што је најчешће коришћено средство за ову борбу, већ је и један од најважнијих узрока. Међутим, свако друштво, а поготово оно које се тек уобличује и настаје, као наше, неће бити ефикасно и добро уколико га већином буду сачињавали незадовољни и несрећни људи. Такође, неће бити ни здраво друштво јер хипертрофисани егоизам може да се посматра и као једна врста менталне болести. О томе би свако од нас требало да разговара сам са собом приликом самообјашњавања мотива и очекиваних резултата сопствених акција.

Влати траве у универзуму

(/slika2)Колико год деловале анахроно, данас би нам, можда, свима добродошле Фромове речи о менталном здрављу (у хуманистичком смислу) као „оствареној могућности да стварамо и да волимо једни друге“, а, такође, и речи о циљу живота који је „издизање из идеје сопствене грандиозности и прихватање како је свако од нас овде најважнији у универзуму и истовремено нимало важнији од муве или влати траве“.

Када будемо били у стању да прихватимо и усвојимо да су рад и критичко и непристрасно оцењивање рада (и искључиво рада) – а не сопствени грабеж и некритична амбиција – једине степенице пењања и силажења лествама друштвеног положаја, смањиће се тензије између путника према звездама и бићемо на путу формирања здравог друштва и срећних људи. Такође и веродостојне и утицајне друштвене елите. Егоизам, поготово етички, не може да нестане преко ноћи, али може да буде препознат и изолован. А онда учињен нерелевантним. Или, како предлаже Лоренс Хинман, барем умањен до прихватљивих граница које омогућавају да деламо и живимо једни поред других.       

Једна од већ присутних идеја о лечењу нарастајућег егоизма нашег доба јесте групна терапија (наизглед здравих људи), попут оне која се спроводи приликом психоаналитичког поступка (наравно, са искљученим мобилним телефонима). Задивљујуће је како група људи и разговор делују стимулативно, инспиративно и лековито на појединачну личност. Како су у стању да произведу у појединцу емпатију и хуманост. Како успевају да изроде пријатељство и добронамерност. Јер једно је сигурно и важи за сва времена: човек човеку треба много више него што је „човек човеку звер“.