Сећање на „тринаесту звездицу”

Приједор – Навршавају се две године од смрти тринаестогодишње Слађане Кобас. „Тринаеста звездица”, како су је звали од миља, тихо, готово нечујно угасила се фебруара 2006. године, упркос несебичној борби лекара.

Скрхан болом за изгубљеном кћерком отац Стојан не скрива сузе. Оне су знак велике туге, а боли га и неправда, јер нико до данас није одговарао за смрт 13 беба у Републици Српској. Слађана је рођена 18. јуна ратне 1992. године у Клиничком центру у Бањалуци. Њених дванаест вршњака, названих „12 звездица”, угасило се тек што су рођени, јер ова здравствена установа није имала кисеоник који би их одржао у животу.

Отац Стојан до последњег дана је веровао да ће „мали борац великог срца” извојевати своје битке за живот. А било их је много. Још пре поласка у школу, Слађа је имала проблема са видом и плућима. Следиле су операција за операцијом. Наду нису губили ни када су јој лекари на београдској Дечијој клиници открили злоћудни тумор на нози. Кобаси су спас потражили у Америци. Уследила је помоћ добротвора са обе стране Дрине. На Флориди јој је оперисан тумор на левој натколеници, а након тога пребачена је у Национални институт здравља у Вашингтону, где су јој лечили плућа. Нажалост, без успеха.

Стојан каже да нема веће туге до изгубити дете. А њему је Слађа била све. Ни једна операција није прошла а да није био крај њеног узглавља и држећи је за руку. Она му је писала песме, казивала жеље, а он их испуњавао. Међу њима није било тајни. Био јој је и отац и мајка.

Судбина је хтела да Слађанина мајка напусти породицу убрзо после њеног рођења. Осим о Слађи, Стојан је бринуо и о кћерки Мирјани и сину Мирославу.

Иако су прошле две године од смрти „тринаесте звездице” ништа се у породици Кобас није променило. Слађина соба, по њеној жељи, обојена у плаво и данас је у савршеном реду. Ту су њене књиге, играчке, фотографије из болница, поклоњене иконе, школски прибор... Све заједно одаје утисак да је отишла на кратко и да ће брзо да се врати.

У знак сећања на Слађану Кобас у петак је у Народној библиотеци у Бањалуци представљена књига „Дневник Слађане Кобас” аутора Виолете Божовић из Београда. Намера јој је била да књигом, како каже, ову девојчицу врати поново међу нас и да „9. фебруар не буде успомена на њену смрт, већ почетак њеног новог живота који ће трајати онолико колико будемо читали о њој”.

Кобаси су све ове године остали у вези са људима, нашим земљацима, који живе преко океана. Један од њих је и политички аналитичар Обрад Кесић који живи у Америци. И данас, по причи Стојана Кобаса, Кесић помиње Слађану коју је, додаје, волео као своје дете. У његовим очима она је остала дете-јунак које се борило до последњег даха.