„Котрљајуће” легенде

Од нашег специјалног извештача
Берлин, 8. фебруара – Можете ли да замислите да у 60. години радите ово што радите данас – питао је чувени амерички ТВ водитељ Дик Кавет свог госта Мика Џегера, раних седамдесетих година прошлог века.

О да, веома лако, одговорио је тада Џегер, а данас има 64 године и још увек ради исто.

Ово је само један од пикантних детаља из „Shine a Light”, двочасовног документарно-музичког филма о Ролингстонсима холивудског ветерана Мартина Скорсезеа (65), са којим је у великом стилу и уз велику гужву, праштећи ватромет изнад Потсдамер плаца, започео 58. Берлински фестивал.

Легенде рокенрола: Мик Џегер, Кит Ричардс, Чарли Вотс и Рони Вуд, присуствовали су са Скорсезеом светској премијери овог филма који је орасположио и усијао публику и сам фестивалски почетак.

Скорсезе, који је током каријере уз „Последњи валцер” снимио и документарни портрет Боба Дилана „No Direction Home”, сада је начинио концерт-филм у стилу ријалити шоуа. То је постигао разместивши у интимном простору њујоршког Бикон Театра шеснаест 35-милиметарских камера и једну Genesis Hi Definition камеру (иза којих стоји 17 тренутно најпрестижнијих директора фотографије – оскароваца), омогућивши тако гледаоцу да концерт Ролингстонса посматра у опсегу од свих 360 степени, кроз визуру публике и самих чланова бенда.

Већ после првих минута филма и песама „Brown Sugar”, „Just My Imagination”, „Start Me Up”, гледалац престаје да буде само пасивни посматрач догађаја на великом платну и постаје активни учесник који клима главом, пуцкета прстима и љуља се у седишту биоскопске дворане као на концерту.

– Јасно је да је немогуће надмашити живи перформанс, али ако смо били довољно близу и довољно детаљни, ако филм има поезију кретања кроз начин на који се креће камера, онда смо вам дали нешто најприближније живом концерту – изјавио је на конференцији за новинаре Мартин Скорсезе, откривши да је снимио више од 150.000 метара материјала који сведочи о невероватној енергији и харизми фронтмена „Стонса”.

Мислим да овај филм пружа интиман поглед на бенд, на наше функционисање на сцени, на наше трајање, изјавио је Џегер, док је за гитаристу Кита Ричардса најзначајније било то што се камере нису примећивале. Нисмо ни знали да су ту око нас, каже Ричардс.

Да је Скорсезеу пошло за руком да филмом приближи магију Ролингстонса признао је и традиционално ћутљиви бубњар Чарли Вотс. На конференцији за новинаре, једноставно је изјавио: „Мрзим га али је прелепо снимљен.”

Концерт у Бикон театру 2006. године (у којем је Бил Клинтон прославио 60. рођендан), чини готово 90 посто филма, а остатак се састоји од архивског материјала и исечака из старих телевизијских интервјуа кроз које Мартин Скорсезе провлачи основну тезу филма – парадокс дуговечности Ролингстонса. Тема старења и старости и начина њеног прихватања, провлачи се кроз филм и може се доживети као редитељева самоиронија. Скорсезе је вршњак са „Стонсима”, а попут њих своја најзначајнија дела подарио је седамдесетих година прошлог века, и сам је нека врста „котрљајуће” легенде – класика.

Његови исписници, јунаци филма, иако видно оронули и изборани, на сцени постају есенција енергије, а Скорсезеу полази за руком и да мајсторски предочи све нијансе. Џегер се храни сценом, он је њен владар, физички је неуморан. Ричардс је још увек легендарни „кулер” али се узалудно бори са годинама, Вотс је ћутљивији него икада и посао обавља рутински са изразом досаде на лицу, Вуд и даље воли сенку...

Управо у томе, у приближавању „Стонсима” са осећајем да се могу додирнути, у детаљима и нијансама, лежи највећа чаролија овог Скорсезеовог филма, привлачног чак и онима који су током живота много пута већ били на њиховим концертима. Такви ће нарочито волети да овај филм имају у својој колекцији.

Још један филм, о још једном рок-класику, узбуркао је критичаре који су имали повластицу да га виде још пре званичног отварања фестивала. Реч је о филму „CSNY – Deja vu” који под псеудонимом Бернард Шејки, потписује легендарни Нил Јанг који је музичку каријеру почео шездесетих у генерацијском бенду „Крозби, Стил, Неш и Јанг” и био један од фронтмена протеста против Вијетнамског рата песмама „Охајо” и „Наћи цену слободи”. О његовом антиратном филму снимљеном током турнеје „Слобода говора 2006”, захваљујући којој су се поново окупили сада већ знатно остарели чланови бенда у заједничком протесту против рата у Авганистану и Ираку, више речи у сутрашњем наставку овогодишње берлинске приче.