Патриотизам као роба

Шта је, бре, то с нама, људи?! Осудисмо и пресудисмо овој дечурлији што неће да игра за репрезентацију, као да су најцрњи душмани мучене Србије. Као да већег зла недрила није...Не правдам их. Штавише, не свиђају се ни мени њихове одлуке, али нека се заврши на томе. Каква црна велеиздаја, какве глупости?!

Да је у нас све како би ваљало да јесте, да много веће невере и далеко грозоморнија издајства нисмо прогутали ћутке, па и ’ајде. Није нам се ваљда, жалости, сав национални идентитет и понос, сабио у кошаркашку, ил’ другу лопту. Свестан сам и ја колико нам је радости она донела, исто као што сам свестан и да ће овај текст многе наљутити, али опет...

Не могу да прихватим да су "одбегли" кошаркаши највећа срамота за државу, у којој је немали број оних који би сутра парафирали независност Космета и у којој је камара оних који се фанатично труде да нас убеде да смо најгори народ на кугли земаљској. Е, то стварно не могу.

Опет, не због тога јер разумем те надобудне клинце што чувају своје (пре)плаћене удове, већ зато што се све ово отело контроли и прерасло у харангу. Из недеље у недељу им проклињу мајчино млеко и дан када су заиграли баскет, и то углавном они који су их и научили да је интерес једина водиља у животу, а спорт добро исплатив бизнис, а сада, када је ђаво дошао по своје, удри по непослушној мангупарији.

Исти ти који су их као малолетне "полутке" сервирали Западу на кило, за масне паре, данас их уче патриотизму.

Неки спортски посленици су отишли и корак даље, па су предложили да се убудуће, они који се не одазову вапају селектора, експресно пошаљу на одслужење војног рока?! Можда би онима који су ту обавезу испунили, требало пуцати у колено, за наук.

Док маминим и татиним синовима, којима је до јуче револвер био део гардеробе, данас изненадни "приговор савести" омогућава да служе војску по теретанама, спортистима прете касарнским пасуљом. Занимљиво. Нарочито кад такву идеју подржавају и они који су кривили табане не би ли због те "тешке" аномалије пролонгирали војни рок. На следећи живот, углавном.

Кажем, ево по трећи пут, не правдам неоправдиво, већ страхујем од могућности да ће оваквом прогресијом некоме пасти на памет да ону силну младеж која је отишла одавде и још се не враћа, прогласи персонама нон грата, спортисте које одлазе у печалбу – петоколонашима, а нас који претекнемо – изродима, јер сматрамо да је човеково право на избор – неприкосновено. Био погрешан, или не.