Patriotizam kao roba

Šta je, bre, to s nama, ljudi?! Osudismo i presudismo ovoj dečurliji što neće da igra za reprezentaciju, kao da su najcrnji dušmani mučene Srbije. Kao da većeg zla nedrila nije...Ne pravdam ih. Štaviše, ne sviđaju se ni meni njihove odluke, ali neka se završi na tome. Kakva crna veleizdaja, kakve gluposti?!

Da je u nas sve kako bi valjalo da jeste, da mnogo veće nevere i daleko grozomornija izdajstva nismo progutali ćutke, pa i ’ajde. Nije nam se valjda, žalosti, sav nacionalni identitet i ponos, sabio u košarkašku, il’ drugu loptu. Svestan sam i ja koliko nam je radosti ona donela, isto kao što sam svestan i da će ovaj tekst mnoge naljutiti, ali opet...

Ne mogu da prihvatim da su "odbegli" košarkaši najveća sramota za državu, u kojoj je nemali broj onih koji bi sutra parafirali nezavisnost Kosmeta i u kojoj je kamara onih koji se fanatično trude da nas ubede da smo najgori narod na kugli zemaljskoj. E, to stvarno ne mogu.

Opet, ne zbog toga jer razumem te nadobudne klince što čuvaju svoje (pre)plaćene udove, već zato što se sve ovo otelo kontroli i preraslo u harangu. Iz nedelje u nedelju im proklinju majčino mleko i dan kada su zaigrali basket, i to uglavnom oni koji su ih i naučili da je interes jedina vodilja u životu, a sport dobro isplativ biznis, a sada, kada je đavo došao po svoje, udri po neposlušnoj mangupariji.

Isti ti koji su ih kao maloletne "polutke" servirali Zapadu na kilo, za masne pare, danas ih uče patriotizmu.

Neki sportski poslenici su otišli i korak dalje, pa su predložili da se ubuduće, oni koji se ne odazovu vapaju selektora, ekspresno pošalju na odsluženje vojnog roka?! Možda bi onima koji su tu obavezu ispunili, trebalo pucati u koleno, za nauk.

Dok maminim i tatinim sinovima, kojima je do juče revolver bio deo garderobe, danas iznenadni "prigovor savesti" omogućava da služe vojsku po teretanama, sportistima prete kasarnskim pasuljom. Zanimljivo. Naročito kad takvu ideju podržavaju i oni koji su krivili tabane ne bi li zbog te "teške" anomalije prolongirali vojni rok. Na sledeći život, uglavnom.

Kažem, evo po treći put, ne pravdam neopravdivo, već strahujem od mogućnosti da će ovakvom progresijom nekome pasti na pamet da onu silnu mladež koja je otišla odavde i još se ne vraća, proglasi personama non grata, sportiste koje odlaze u pečalbu – petokolonašima, a nas koji preteknemo – izrodima, jer smatramo da je čovekovo pravo na izbor – neprikosnoveno. Bio pogrešan, ili ne.