Хладни рат и човеков мир

У обиљу занимљивих и важних филмова на 62. Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма много је и оних који би се у некој другој земљи са лакоћом нашли и на редовним биоскопским репертоарима. Са Србијом то још није случај, баш као што још није случај да филмски уредници овдашњих телевизијских станица агилније користе ту изузетну прилику да баш на „мартовском фестивалу” купе и по који документарни или кратки филм за своје програме, јер ТВ гледалаца за овакву врсту филма има. У знатном броју.

Један од дугометражних документарних филмова који могу да загреју и биоскопско и телевизијско гледалиште, без сумње је и „Црвена армија” америчког документаристе Гејба Полског (приказан на прошлогодишњем Кану у званичном програму ван конкуренције), узбудљива, сложена и инспиративна прича о најмоћнијем хокејашком тиму свих времена – хокејашкој репрезентацији ЦСКА из Москве. Ово је и прича о правом хладном рату који се одиграо на хокејашком терену између две најмоћније силе света – Америке и Совјетског Савеза, али и прича о Вјачеславу Слави Фетисову одбрамбеном играчу који се супротставио моћном систему и започео промене за генерације Руса (био је и Путинов министар спорта од 2002 до 2008).

Гејб Полски управо Славу Фетисова користи као својеврсног водича и кроз филм и кроз историју једног времена, једног спорта, али и кроз историју једне идеологије која се персонификовала управо у тиму ЦСКА. Те године 1979. Совјетски Савез је започео дуги рат у Авганистану, у Великој Британији на власт је стигла Маргарет Тачер, само годину касније у САД власт је освојио конзервативни холивудски глумац Роналд Реган и то управо захваљујући кампањи у којој је заступао тврду спољну политику називајући СССР „империјом зла”. У тим тренуцима када је биоскопима завладао популарни филм „Ратови звезда”, у стварности је зачет нови амерички ракетни програм под истим називом. И нова трка у наоружању је почела, а хладни рат почео је да улази у своје треће, тада се сматрало и финално поглавље.

Хладни рат се није водио само на политичким теренима. Водио се и на хокејашком терену. Без милости. Хокеј је тих година био једини колективни спорт у којем су две суперсиле биле и успешне и изједначене, али и спорт на које је милионско гледалиште могло да пројектује и идеолошко надметање и да сведочи како је бар на овом пољу социјализам побеђивао. У том раздобљу московски ЦСКА је редовно побеђивао најјаче америчке екипе, а освојио је и 13 европских купова. Били су то совјетски „несаломиви”. Није био важан само резултат, већ и свеукупна совјетска игра, максималне комбинаторике и пасови, која је служила као огледни пример идеологије у којој се индивидуа апсолутно подвргава колективном деловању. И тако, све док се идеологија није урушила.

Филм „Црвена армија” на светлост дана износи и силне детаље о индивидуалним судбинама и играча и тренера (Анатолиј Тарасов, а после и Виктор Тихонов), али и о судбини земље која се распадала. Гејб Полски све то бележи, баш као што бележи и највећи апсурд. Од маестралне хокејашке игре чланова тима Црвене армије, од најбољег производа совјетског комунизма осамдесетих година прошлог века, на крају је највећу корист имао један амерички хокејашки клуб! Овај изврстан и узбудљив филм на фестивалу је приказан у међународном програму „Рефлектор”.

Сваки приљежнији гледалац „мартовског фестивала” уочиће и један прави раритет. Филмови врсног документаристе и професора филма Владимира Перовића који ствара на релацији Црна Гора – Србија, такмиче се у чак три категорије у два програма.

Из филма „Еоха” Владимира Перовића

У селекцији домаћих филмова „Двориште” такмичи се његов средњометражни документарни филм „2 & 2” (52 минута) у којем суочава и зближава уметност и живот, кроз причу о уметничком фотографу Божани Маринчек и њеном супругу Данилу који завирују у животе бескућника, људи на рубу егзистенције. С једне страни су људи који се сналазе за живот претурајући по контејнерима, са друге интелектуалци у хладном уметничком окружењу, а Перовић поставља и питање да ли објектив фото-апарата може да се издигне и изнад своје основне функције – функције хладног посредника између два света.

У категорији краткометражног документарног филма у програму „Двориште” Перовић се такмичи и са веома инспиративним документарцем „Лепи ваздухови” у којем аутор „хвата” Тибора и Јулишку, брачни пар који је своју слободу и свој мир пронашао далеко од људи – у дивљини Делиблатске пешчаре. Перовић нам збори и о томе како живот и даје и ускраћује, благосиља и проклиње, а на примеру овог брачног пара показује и како живот може бити и чистији и узвишенији када се живи скромно. Често на рубу егзистенције, далеко од хистеричне цивилизације.

У програму „Видици” у којем се такмиче филмови из региона, Владимир Перовић се такмичи са краткометражним документарцем „Еоха” црногорске продукције. Ово је још једна у низу драгоцених Перовићевих филмских ода човеку, животињи и природи који се стапају у једно биће. У краткој причи о чувару коза и њему послушним козама које само звуком дозива и шкртом црногорском кршу што под небом царује. Филм без речи, моћне композиције сваког маестрално снимљеног кадра.

И „Еоха” је филм сав саткан од оног што и иначе краси Перовићево документаристичко стваралаштво: лепота једноставне идеје, а продорност погледа невидљивог и неприсутног аутора, визуелна маестралност као потврда чврстих естетских убеђења аутора и „преудешена” истинитост смо толико колико се је потребно да се постигне још већа веродостојност. Изврсно.