Дугме у авиону

Обични људи немају никакве дилеме када их неко упита како треба назвати наоружаног човека који пред собом има неко неко беспомоћно људско биће, гледа га како се тресе од страха и мирно га убија. Имаће, међутим, дилеме када им неко постави исто питање за пилота који са неколико хиљада метара висине изнад земље којом влада неки веома зао режим, притисну дугме и врате се у базу да са другарима у кантини гледају меч свог омиљеног бејзбол тима.

Ове из првог питања смо упознали. Изводили или слали их на суђења, уз тешке расправе о нашим и другим злочинцима, о оном и овом рату који су некако успели да погоде исти простор. Ове друге никада нисмо ни видели, мада нам се понекад учини да можда пролете изнад наших глава. Рецимо крајем марта, за време годишњице, када се полажу венци, сећамо се жртава и питамо ко је заправо притискао то дугме у авиону а да не увредимо западне пријатеље или угрозимо интеграције.

За милионе Американаца, они и нису пилоти него само ходајуће макете за нови холивудски хит o херојима са неба, док у земљама над којим су „имали мисије” милиони људи мисле да је тешко замислити кукавичкији злочин од тог убијања непознатих људи уз веома хумана образложења. Неке накнадне војне информације указују да су и чувене колатералне жртве, један од примера лингвистичког шминкања нечег што се иначе зове сасвим обично – злочин над цивилима или убијени невини људи, заправо могле да буду избегнуте или смањене само да је неко у централи НАТО дозволио да се и са мање висине испуштају бомбе. Али зар да се угрози живот неког пилота само да би се избегла смрт стотинак недужних цивила?

Време је некако учинило да се те дубоке фрустрације ублаже и да се на Балкану успостави нека толерантнија атмосфера у којој разни народи барем формално иду у истом правцу. Али, готово свака годишњица бомбардовања, „Олује” или Сребренице, указује да је читав овај регион један велики, замрзнути конфликт. И да између Србије и западних стратешких савезника и даље постоји дубоки неспоразум у тумачењу недавне прошлости указује и интервју америчког амбасадора Мајкла Кирбија, који је два дана уочи годишњице бомбардовања поновио да су „САД исправно поступиле када су увеле санкције” иако зна да је „грађанима било тешко и да још покушавају да се опораве”. Великодушно је додао и да пријатељи некад могу да се не сложе.

Да се српски пријатељи понекад не слажу са САД могао је да види током обележавања годишњице, када се у реторику званичне Србије вратила реч агресија, уместо „кампање”, „интервенције” и осталих омиљених америчких еуфемизама. То наравно не значи да је Србија променила политику, али подсећа да ће та политика бити на великом испиту сваки пут кад се помене 1999.