Бензином на пожар - опет

Од 2000. до 2012. плате и пензије само су повећаване, али их Вучићев режим смањује, рекао је недавно за „Блиц” Бојан Пајтић, председник ДС-а. У истом тону говорио је и Драгољуб Мићуновић, председник политичког савета ДС, пре неколико месеци за НИН. Не разумем у чему је „храброст” смањити пензије или плате бедно плаћеним просветарима, рекао је тада Мићуновић.

Свако ко се иоле разуме у политику, што се ни Мићуновићу, ни Пајтићу никако не може оспорити, зна да је смањење плата и пензија једна од најтежих политичких одлука. Свако ко се, са друге стране, разуме у економију, такође, зна да је највећи фискални грех направљен крајем 2008. када је новоформирана влада Мирка Цветковића ванредно повећала пензије за 10 одсто. Тиме је створен трајни годишњи буџетски трошак од око 400 милиона евра, што је наш јавни дуг у међувремену повећало за 2,4 милијарде евра. То су паре које је Србија позајмила да би финансирала испуњење предизборног обећања Јована Кркобабића, тадашњег председника ПУПС-а, од кога је зависио опстанак коалиције.

Тадашња министарка финансија Диана Драгутиновић била је против те одлуке, премијер Мирко Цветковић, такође. Иако Млађана Динкића, тадашњег министра привреде, многи сматрају главним кривцем за креирање трајних расхода у буџету, он је био против повећања пензија. „Било би то економско самоубиство”, рекао је тада он. „Ако се разумете у економију знаћете да се у оваквим условима не сме мењати пензиони закон”, упозоравао је Динкић. У супротном би била угрожена не влада, него држава, казао је Динкић. То би било исто као да кућу којој прети пожар полијете бензином, закључио је.

У овим околностима, најава премијера Александра Вучића да би плате и пензије могле да се повећају још у току ове године није ништа друго него покушај да се пожар у кући угаси бензином. То што је у једном тромесечју минус у каси упола мањи од планираног, није знак оздрављења јавних финансија. Чак 17 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што привреда створи за годину дана, чине трошкови камата и отплате главница (скоро шест милијарди евра). То далеко превазилази издатке за здравство, социјалну и дечју заштиту, војску и полицију и друге виталне функције.

Премијер Вучић недавно је рекао како се често сети шта га је питао један сељак: „Шта је мене, Вучићу, брига за јавне финансије ако уштеде иду преко мојих леђа”. Од председника владе добио је политички одговор. „Србија мора да плати цену неодговорне политике коју је земља дуго водила”, рекао је премијер свом саговорнику. А заправо, из економског угла гледано, постоји само један одговор: или ће лична примања пензионера и запослених у јавном сектору данас бити смањена или сутра неће бити ни плата ни пензија, јер ће земља банкротирати.