Варљива рачуница

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, фебруара – Да ли су ти опет наплатили више – питање је које две пријатељице овде размењују често, такорећи уместо поздрава. Сваки час установе да им је неки цех, од телефона до намирница, нереалан, на терет њих као потрошача.

Погрешна рачуница као да постаје део система, примећују хроничари. Грубе нетачности испоставиле су се у проценама за рат у Ираку, давању стамбених зајмова због чега се тресе тржиште некретнина, у издацима које су многе власнике кредитних картица довели на руб банкротства…

Сада су се закомпликовали и обични – изборни рачуни. И они завршни и предрачуни.

Испада да је у изборном обрачунавању понајвише оних који су се – прерачунали. Због тога такмаци напуштају председничку трку брже него што се очекивало. Уједно, резултати преосталих претендената стижу прилично споро, па и у спорном виду.

Продужена неизвесност

Ни четири дана по изјашњавању о претендентима демократа у Новом Мексику – још се није знао исход. Одзив бирача је, кажу, био преко свих очекивања, па су понестали листићи, па се прибегло импровизацијама, па никако да се израчуна ко је тамо био успешнији у тесној трци Хилари Клинтон и Барака Обаме. Одуговлачење подсећа на драму у Флориди, на претпрошлим председничким изборима када је тек после дугог „добројавања” и одлуке суда проглашена победа Џорџа Буша над Алом Гором. Организатори верују да се та заврзлама неће овога пута поновити, али…

Штабови Клинтонове и Обаме, као и медијски аналитичари, нису могли да се до краја радне недеље усагласе – ко је од то двоје председничких претендената заиста победио у протеклом „суперуторку”. Оба табора приписују тријумф себи.

Јасно је једино да је Обама победио у 13, а Клинтонова у осам савезних држава. Нејасно је, међутим, шта то „практично значи”. За исход је много важније: колико је ко освојио делегатских мандата за националну страначку конвенцију, која коначно одлучује ко ће бити учесник у финалном надметању с републиканским кандидатом.

Продужена неизвесност се рутински објашњава „запетљаним” начином превођења гласова у делегатска звања, али стране посматраче чуди да се у земљи с најсавршенијом технологијом и брзим обрачунима сваког промета тако споро долази до недвосмисленог исхода појединих политичких мечева. Ако недефинисаности зађу у пролеће, лидер Демократске партије Хауард Дин наговештава да ће покушати да двобој реши – нагодбом ривала.

Мисли и да је један такав нетакмичарски чин бољи него да до прегласавања дође на страначкој конвенцији, где би одлука можда зависила од расположења „суперделегата”. Ти „супери” нису, наиме, изабрани непосредним гласањем базе, него су одређени елитним статусима – партијских и државних функционера – па би њихова „арбитража одозго” бацила сенку на рекордно масовно изјашњавање „одоздо”…

До крупног прерачунавања дошло је и у редовима Републиканске партије. Претходно фаворизовани Рудолф Ђулијани и Мит Ромни, који су сакупили и највише финансијске потпоре у странци (мада мање од Клинтонове и Обаме), напустили су трку.

Ђулијани је, кажу, погрешио што је пропустио неколико етапа – слично скакачима у вис који се штеде за веће домете – уложивши све снаге у старт на Флориди, али је тамо доживео такав крах да се одмах потом повукао из трке. Ромнија је, пак, срубило идеолошко калкулисање – својевремено је постао масачусетски гувернер тако што је био „левљи” од линије својих конзервативаца, док је сада настојао да се искаже као „првак деснице” у свом јату. Процењен је као „колебљиви опортуниста” и гласови су већином отишли Џону Мекејну, који се истакао доследношћу, остајањем на свом курсу чак и кад је, донедавно – у још једном у низу површних рачуница – био отписиван као „ветеран аутсајдер”.

Чак су се и неке мере за повећавање ефикасности изјашњавања показале као местимично контрапродуктивне. Минус уместо плус.

Многи су, наиме, искористили повољност да гласају унапред, како би избегли чекање у редовима. Али стотине хиљада таквих гласова отишло је, такорећи – у ветар. Јер, дали су их претендентима који су у међувремену одустали. Сада жале што су веровали у апсолутну важност пословице „Ко рано рани, две среће граби”.

Ни вредност изборног новца није више поуздан показатељ. Бар не увек.

Код републиканаца су сада преостала три такмаца – поред Мекејна још Мајк Хакеби и Рон Пол – чији су фондови били знатно тањи од оних који су се „предали”. Међу демократама, пак, у завршном дуелу су Клинтонова и Обама који су убрали највеће, готово астрономске своте, што се образлаже околношћу – и отежавајућом и стимулативном – да су то претенденти који рачунају на „историјски преврат”: да на чело САД први пут дође жена или црнац.

Нација, партија…

Упоредо се уочавају тешкоће у усклађивању националне и страначке дозе јединства. Клинтонова је целе прошле године била убедљиви фаворит унутар естаблишмента Демократске партије, да би је сада пристигао Обама придобијањем већине младих чланова и независних симпатизера. Мекејн лакше придобија масе него „конзервативно језгро” Републиканске партије које му замера да је „такорећи либерал”.

Из таквих раслојавања поједини истраживачи извлаче закључак да се „одбројава почетак краја овдашњег фактички двостраначког система”. Да ће се указати шанса за „трећу снагу”, на чијем би челу био, на пример, њујоршки градоначелник и милијардер Мајкл Блумберг.

Он је био и демократа и републиканац, а сада је „независни кадар”. Своје шансе још вага, иако је познат као солидан и брз рачунџија. И то говори колико су овдашње сабирања и одузимања постала – варљиве операције.