Паника је лош слуга и зао господар

Када волимо да о себи мислимо боље него што заслужујемо, а тај неизлечиви вирус има свако од нас, обично се подсмевамо кандидаткињама за мисице, локалних и универзалних амбиција, које се залажу за мир и вечну љубав у свету. То нам делује профано, површно, научено на успутном курсу, скоро као рутински уздах домаћег фудбалера који испред тунела обећава да ће испунити све замисли тренера и оставити срце на терену.

Мисице и фудбалери су лака мета. Деценијама је већ тако. Да ли смо, међутим, ми остали другачији? Да ли се иза наших дубоко хуманих заклетви и светоназора крију једнако немогуће, наивне или лицемерне заблуде.

Узмимо случај рушења авиона немачке авио-компаније над Алпима протекле недеље. Прво је, уобичајено, завладао шок. Одмах после тога почела је трка у анализама, оцењивање разлога пада, много техничких нагађања. То прати сваку сличну несрећу. У те оцене не улазим. О авио-технологији знам само толико да умем да купим авионску карту и вежем појас.

Међутим, брзо је у први план избила расправа о томе да ли би сви ти људи и много деце, погинулих тада, данас били живи да није било 11. септембра, бруталних мера повећања осигурања од будућих терористичких напада које су пре 14 година редом (или без много реда) уведене и још се примењују по аеродромима и авионима широм света.

Најлакше је рећи да се ово не би десило само да је пилот могао нормално да уђе у пилотску кабину, онако како се улазило до 2001. године.

Имам контрапитање: колико би људи погинуло, путника и посада авиона или несрећних службеника неког пословног центра, државног објекта или стамбене четврти, да је само пет групица терориста у протеклих 14 година отело пет авиона упадајући у пилотске кабине и усмеравајући авионе у нациљане објекте на земљи?

Не знамо. Не знамо ни да ли ће још неки пилот или копилот, из ко зна ког разлога, политичког, лудачко-идеолошког или због тога што га зеленаши јуре или средњошколска љубав не препознаје на годишњици матуре, одлучити да убије себе и скоро 150 људи, сутра или следеће године.

Никада не знамо. Само нећемо да признамо. Увек када се овако нешто деси, када помахнитале будале побију француске сатиричаре, када дете умре јер се деси компликација после примања вакцине у једном од милион случајева, када стицајем трагичних случајности некога грешком убије полицајац или војник... већина људи падне у панику. Траже нове забране, промену правила, више безбедности, нове процедуре. Често потпуно супротне од оних које су у паници тражене и увођене после неке раније несреће, напада, акта лудила.

Какве везе ово има с мисицама које би да буде вечни мир у свету и да се људи воле? Има. Професор Жарко Пуховски често говори о лицемерности, којој смо сви склони када се заклињемо како је „сваки људски живот вреднији од свега другог”. А онда волимо да имамо нове путеве, пруге, зграде... неумољива је статистика која показује колико људи (радника) погине по сваком изграђеном километру ауто-пута или пруге, или на сваких сто хиљада квадрата стамбеног и пословног простора. Волимо да живимо без страха да ће нам сутра упасти (опет) гомила нечијих тенкова и почети да пуца по нама. И за то гину неки људи по границама и касарнама. Увек, и када је мир.

То је неизбежно. Дакле, ми жртвујемо или бар пристајемо на ту врсту ризика, зато што није могуће да живимо, станујемо, путујемо, удобније проводимо век без, разуме се, што је могуће мањег броја жртава које падну за то. Скоро рутински.

Када се уводе безбедносна правила процењујемо ефекте и ризике њихове примене, али и злоупотребе. Они који уводе правила морају да процене шта ће спасити више живота. Наравно, важно је то радити на озбиљан начин, узети у обзир све факторе, ангажовати људе који су технички специјалисти, како би подлога одлуке била што квалитетнија.

Ипак, на крају је све ствар процене и надања. Неко ту одлуку мора да донесе. Неко је морао да спава са тињајућом утехом за савест да је одлука о закључавању пилотске кабине изнутра до сада спасила много више живота од броја погинулих у катастрофама попут прошлонедељне у Алпима. Неко ће морати да спава и са надом, као заменом за „лексилијум” и вотку, да ће нова мера, која ће сада бити уведена као одговор на ово масовно убиство, спасити више живота него што ће однети нека умоболна идеја нових терориста или лабилних камиказа који ће можда имитирати овај случај, а данас нам изгледају као симпатични занесењаци из комшилука.

То је ризик одлучивања. Али, одлучивање је живот. Само не паничимо.

Директор „Траст маркет рисрча”