Panika je loš sluga i zao gospodar

Kada volimo da o sebi mislimo bolje nego što zaslužujemo, a taj neizlečivi virus ima svako od nas, obično se podsmevamo kandidatkinjama za misice, lokalnih i univerzalnih ambicija, koje se zalažu za mir i večnu ljubav u svetu. To nam deluje profano, površno, naučeno na usputnom kursu, skoro kao rutinski uzdah domaćeg fudbalera koji ispred tunela obećava da će ispuniti sve zamisli trenera i ostaviti srce na terenu.

Misice i fudbaleri su laka meta. Decenijama je već tako. Da li smo, međutim, mi ostali drugačiji? Da li se iza naših duboko humanih zakletvi i svetonazora kriju jednako nemoguće, naivne ili licemerne zablude.

Uzmimo slučaj rušenja aviona nemačke avio-kompanije nad Alpima protekle nedelje. Prvo je, uobičajeno, zavladao šok. Odmah posle toga počela je trka u analizama, ocenjivanje razloga pada, mnogo tehničkih nagađanja. To prati svaku sličnu nesreću. U te ocene ne ulazim. O avio-tehnologiji znam samo toliko da umem da kupim avionsku kartu i vežem pojas.

Međutim, brzo je u prvi plan izbila rasprava o tome da li bi svi ti ljudi i mnogo dece, poginulih tada, danas bili živi da nije bilo 11. septembra, brutalnih mera povećanja osiguranja od budućih terorističkih napada koje su pre 14 godina redom (ili bez mnogo reda) uvedene i još se primenjuju po aerodromima i avionima širom sveta.

Najlakše je reći da se ovo ne bi desilo samo da je pilot mogao normalno da uđe u pilotsku kabinu, onako kako se ulazilo do 2001. godine.

Imam kontrapitanje: koliko bi ljudi poginulo, putnika i posada aviona ili nesrećnih službenika nekog poslovnog centra, državnog objekta ili stambene četvrti, da je samo pet grupica terorista u proteklih 14 godina otelo pet aviona upadajući u pilotske kabine i usmeravajući avione u naciljane objekte na zemlji?

Ne znamo. Ne znamo ni da li će još neki pilot ili kopilot, iz ko zna kog razloga, političkog, ludačko-ideološkog ili zbog toga što ga zelenaši jure ili srednjoškolska ljubav ne prepoznaje na godišnjici mature, odlučiti da ubije sebe i skoro 150 ljudi, sutra ili sledeće godine.

Nikada ne znamo. Samo nećemo da priznamo. Uvek kada se ovako nešto desi, kada pomahnitale budale pobiju francuske satiričare, kada dete umre jer se desi komplikacija posle primanja vakcine u jednom od milion slučajeva, kada sticajem tragičnih slučajnosti nekoga greškom ubije policajac ili vojnik... većina ljudi padne u paniku. Traže nove zabrane, promenu pravila, više bezbednosti, nove procedure. Često potpuno suprotne od onih koje su u panici tražene i uvođene posle neke ranije nesreće, napada, akta ludila.

Kakve veze ovo ima s misicama koje bi da bude večni mir u svetu i da se ljudi vole? Ima. Profesor Žarko Puhovski često govori o licemernosti, kojoj smo svi skloni kada se zaklinjemo kako je „svaki ljudski život vredniji od svega drugog”. A onda volimo da imamo nove puteve, pruge, zgrade... neumoljiva je statistika koja pokazuje koliko ljudi (radnika) pogine po svakom izgrađenom kilometru auto-puta ili pruge, ili na svakih sto hiljada kvadrata stambenog i poslovnog prostora. Volimo da živimo bez straha da će nam sutra upasti (opet) gomila nečijih tenkova i početi da puca po nama. I za to ginu neki ljudi po granicama i kasarnama. Uvek, i kada je mir.

To je neizbežno. Dakle, mi žrtvujemo ili bar pristajemo na tu vrstu rizika, zato što nije moguće da živimo, stanujemo, putujemo, udobnije provodimo vek bez, razume se, što je moguće manjeg broja žrtava koje padnu za to. Skoro rutinski.

Kada se uvode bezbednosna pravila procenjujemo efekte i rizike njihove primene, ali i zloupotrebe. Oni koji uvode pravila moraju da procene šta će spasiti više života. Naravno, važno je to raditi na ozbiljan način, uzeti u obzir sve faktore, angažovati ljude koji su tehnički specijalisti, kako bi podloga odluke bila što kvalitetnija.

Ipak, na kraju je sve stvar procene i nadanja. Neko tu odluku mora da donese. Neko je morao da spava sa tinjajućom utehom za savest da je odluka o zaključavanju pilotske kabine iznutra do sada spasila mnogo više života od broja poginulih u katastrofama poput prošlonedeljne u Alpima. Neko će morati da spava i sa nadom, kao zamenom za „leksilijum” i votku, da će nova mera, koja će sada biti uvedena kao odgovor na ovo masovno ubistvo, spasiti više života nego što će odneti neka umobolna ideja novih terorista ili labilnih kamikaza koji će možda imitirati ovaj slučaj, a danas nam izgledaju kao simpatični zanesenjaci iz komšiluka.

To je rizik odlučivanja. Ali, odlučivanje je život. Samo ne paničimo.

Direktor „Trast market risrča”