Осећање слободе

Србија можда хоће, можда неће у Европску унију. Јесу били избори, али као да се не зна шта хоће и куда хоће Србија. Али, прецизно се зна да је свега три одсто студената било у некој од земаља ЕУ, а да 70 одсто академаца никада није прешло границу. Млади су најчешће путовали у Грчку, Мађарску и Бугарску. Рекло би се избор по нужди, најближе и најјефтиније. Иначе би студенти најрадије путовали у Италију, Шпанију и Француску. Само, то је тренутно за њих луксуз који себи не могу да приуште. Оно што је у развијеним земљама уобичајено за младе код нас је – неостварена жеља. Не само да су ограничени визама, него нити имају могућности да зараде радећи привремене послове, нити њихови родитељи имају новца да их пошаљу у обилазак Европе. Ово су подаци из истраживања рађеног 2006. године (Европски покрет у Србији, Цивилни дијалог и Кипиред), али отада се ситуација није много променила.

Како каже Војислав Милошевић, из Европског покрета у Србији, организације која три последње године шаље наше студенте у Европу, новијих података и нема. Као најчешћи разлог за останак у земљи млади су наводили недостатак новца (85 одсто) и тешкоће око добијања виза (82 одсто). Милошевић, који је менаџер пројекта, каже да студенти лакше добијају визе од дипломаца, као и да код нас путују студенти који су друштвено активни.

Европски покрет је за последње две године послао око 400 добрих студената, који раније нису путовали, на месец дана у Европу. „Студенти који су путовали преко нашег конкурса, у највећем броју су први пут изашли из земље, а мањи број је био у пограничним земљама. Враћали су се задовољни и пуни утисака, са запажањима да је лети цела Европа измешана, да су возови пуни младих из различитих земаља. Овој пројект је направљен са идејом да се млади образују и да се у Србији промовише вредност упознавања са другима.”

Једна од студенткиња која је путовала, Данијела Вуков са ФПН-а, написала је по повратку: „Путовање било које врсте, па макар и у суседни град, нуди могућност да се упозна много људи и доживи прегршт лепих ствари, а камоли крстарење кроз европске престонице. Незаборавно искуство и осећање неспутаности и слободе ћу дуго памтити. Једино бих волела да се што пре отворе границе Европе и да путовање више не буде привилегија, већ право”.

Други студент је написао и ово: „Чињеница с којом се у своје изоловане просторе враћају путници иоле вољни да ту чињеницу прихвате је следећа: не само што су возови тачни, а јавни тоалети миришљави, већ су људи у тој тобоже хладној Европи и те како гостопримљиви, девојке и мушкарци су и тамо лепи, знају да се одлично забављају, а умеју да попију и више од овдашњих хероја без падања под сто.”

Соња Лихт, председница Београдског фонда за политичку изузетност, хвали овај пројект који је почео са сто студената, а сада их путује три стотине годишње. Она каже да је Србија у свету који је до те мере међузависан, где су догађаји и процеси међузависнији него икада јер је свет повезан више него икада. Јасно је њој да се људи повезују и Интернетом, али каже: „Док човек не путује он не може да схвати шта је права, а шта виртуелна стварност. И само се путовањем разбијају предрасуде и страхови које су резултат незнања. На путовањима страхови и предрасуде буду тестирани на реалност”.

Путовања преко границе су у Србији пре свега „шопинг туре” и летовања. Ређа су путовања да би се упознао свет, да се види како се тамо далеко учи, лечи, ради, штеди, забавља... Међутим, сваким даном ће све више бити оних који ће путовати да би учили и упоређивали. Мораће то да раде и бизнисмени, и бирократе, и лекари, и филмаџије. Спортисти већ добро знају да нема напретка без поређења са светом.

„Млади се морају упознати с бољим школама и технологијама. Ми и даље заостајемо за светом и ако млади и даље не буду путовали имаће мање сазнања и искустава, успостављање комуникације ће се успорити, а све то неће довести до промене представе која у свету постоји о Србији. Не може само скуп спот на Си-Ен-Ену представљати земљу, јер земља нису само брда, долине и реке, већ и људи који ће ако буду имали предрасуде још више заостајати”, каже Соња Лихт.

А предрасуде средине у којој расту млади се најлакше и најбоље ослобађају на путовањима по свету. Није ли Србија некада знала да шаље своју млађарију на школе у свет како би она после тај свет донела у Србију. А за тренутну мрзовољу према Европи Соња Лихт каже: „Могу неки политичари из дневно-политичких разлога да пљују Европску унију, али не знам никога ко је послао своје дете у Русију да студира”.